Da budem iskren, nešto nisam ni mislio da pišem ovaj članak, veliki broj ljudi zna da sam uspeo u onome što sam zamislio da uradim u 2012. godini kada je trčanje i trkačka zajednica u pitanju ali eto na nagovor moje drage prijateljice i presednice Plavog Kruga Bojane Marković odlučio sam da sastavim članak o mojim maratonskim putešestvijama u prošloj sezoni. Minimum jedan maraton svakog meseca-misija je uspešno završena i evo kratkog pregleda maratona na kojima sam učestvovao.
Započeću ovaj članak rečenicom kojom najčešće odgovaram na pitanje šta ja mislim o zdravoj ishrani.
” Možeš da sa hraniš najzdravije na svetu ali ako se ne budiš nasmejan i ne dopustiš tvojoj duši da u nju uđe pozitivna energija teško da ćeš pobediti bolest”.
Iako su u razvijenijim zemljama osobe obolele od dijabetesa odavno prihvaćene kao ravnopravni članovi društva u Srbiji nije tako. Nivo diskriminacije je daleko manji nego pre 20 godina ali i dalje postoji. Moji prijatelji mene često pitaju-zašto ti stalno pričaš o tome kao da postoji problem?, problem postoji, ne biste verovali u kojoj meri, pogotovo po manjim gradovima-nemogućnost zaposlenja i socijalizacije navodim kao najkritičnije primere.
Iako sam ove sezone već istrčao 14 maratona do završetka misije ”bar jedan maraton u svakom mesecu” ostao je još jedan-decembarski. Na moju sreću a verujem i svih onih koji su trčali u subotu prijatelji iz ARK Fruška Gora su povodom svog 4. rođendana napravili trku koja se sastojala od tri različite distance-5km, 21km i maratona.
Da mi je neko pričao pre deset godina da će u zemlji Srbiji maratonsku trku organizovati osobe sa dijabetesom u najblažu ruku bih mu rekao da se šali. Maraton-ta čudnovata dužina od koje mnogi stvaraju nešto nedodirljivo nije bila rezervisana za sve one koji nisu vrhunskog zdravlja. A eto ovog 11. novembra na njoj su dijabetes pobedila četvorica slatkiša i pokazala da nedodirljivo ne postoji. Jer granice su u našim glavama, to već svi dobro znamo.
