Kad god pišem o Skopskom maratonu ne znam odakle bih počeo…puno lepih stvari, puno pozitivne energije, dragih prijatelja. Lepo je otići na neki svetski maraton u zapadnoj Evropi ali to su sterilni događaji u kome sem trčanja nema ništa više. Nema prijatelja koji su moje bogatstvo i koji mene čine srećnijim od trčanja.

Moj dragi prijatelj Goran Ilić me pre nekog vremena zamolio da gostujem na TV Vranje, lokalnoj televiziji a sve sa ciljem da promovišemo normalan život sa dijabetesom. U manjim gradovima puno je teže dijabetičarima, nerazumevanje lokalnog stanovništva je veliko i to za posledice ima da oni sakrivaju svoju bolest. A to nije dobro jer se na taj način situacija neće nikad promeniti na bolje. Obećao sam mu kad budem išao na Skopski maraton da ću gostovati na televiziji i svojim primerom barem malo pokušati da promenim stvar na bolje. Uradili smo jako lep intervju, ja sam se oduševio dobrim pitanjima novinarke i jednim tečnim i mislim veoma korisnim korisnim razgovorom. Jedino što mi je krivo jeste što se ništa nije snimalo jer bi bilo dobro da se intervju reprizira u različitim terminima i podeli na internetu. Šta je tu je, biće još gostovanja to sam uveren :)

Kao i što je red upoznajem domaćine-prijatelje iz udruženja Dijabetes Vranje.

U priči sa njima zapanjuje me činjenica koliko sami dijabetičari kriju svoju bolest i uopšte ne dolaze u udruženje. Tako ne možemo napred, 21. vek je i moraju da se menjaju stavovi i samih dijabetičara i lokalnog stanovništva. Pored toliko tv medija, novinara, interneta mi i dalje živimo u srednjem veku kad su mnoge stvari u pitanju..

Iako je bio organizovan besplatan autobus za trkače iz Srbije ja sam zbog slatkih obaveza morao da idem sa svojim autom i tako se okupio tim koji je bio zajedno ovog vikenda-Nemanja, Nikola i Goran. Ovaj put ne spavam kod mojih dragih prijatelja-Kireta i Tajfuna već se da ne bih ispao partibrejker odlučujem za kasarnu. Prvi i poslednji put. Hteo sam malo da se podsetim na dane kada sam bio u vojnoj gimnaziji ali uslovi u kasarni su loši, na to su mi se žalili i vojnici. Nigde nije bilo stola da jedem kao čovek a toplu vodu sam mogao samo da sanjam. Loše sam spavao i to se osetilo na trci, i još kad se poveže sa vožnjom automobila..ali zadovoljan sam i više od toga.

Zadovoljan jer je toliko dobre, pozitivne energije bilo ovaj vikend, da je to bukvalno isceljujuće. Počevši od vesele družine u autu

Makedonskih slatkiša koji su veliki borci

Mojih prijatelja-maratonaca iz Srbije

Zaposlenih u Novonordisk Makedonija koji su trčali 5km ( čekamo i naše u Srbiji da urade ovakav potez :) )

I na kraju velika sreća i pozitivna energija-draga Ana Ilić. Ana je napisala i drugu zbirku pesama koja još nije objavljena ali mi smo imali priliku da virnemo i pročitamo neke pesme i prvi utisci su jako pozitivni. Ana želi da studira književnost ali naišla je na probleme jer su osobe sa invaliditetom uskraćene za slobodno kretanje, tj. retko gde postoje rampe i liftovi za kolica a o prevozu od doma do fakulteta da i ne pričam. Nadam se da će se pronaći neko rešenje jer ako iko zaslužuje da bude student književnosti to je Ana! Ma kakvi student, mogla bi ona i neka predavanja da im održi :)

Ove godine je maraton po prvi put istrčao i Kostadin i tako postao prvi Makedonski ”slatki maratonac”. Bravo majstore, Iron Maiden, AC/DC pa Metallica za kraj..eto vidiš da se može!

A svi smo se radovali kada su na pobedničko postolje kao najbrži u polumaratonu izašli Danijela Barać i Kristijan Stošić :)

A naravno bez Kireta, Tajfuna, Jovice, Trajčeta i svih ostalih dragih Makedonskih prijatelja ovaj događaj ne bi imao dušu već bi bio ”samo jedan od”.

Ja sam u ovaj polumaraton ušao na nisko ugljenohidratnoj ishrani, jednostavno se puno bolje osećam kada sam na ovom režimu ishrane. Glikemije mi retko prelaze 9, na jutro trke su bile 4.3 a odmah posle polumaratona 8.4, što je puno manje oscilacija nego pre. Težina mi se spustila na 89 kg. Jutro pred trku sam jeo nešto totalno suprotno starom maratonskom obroku: malo kačkavalja,  pavlake, masnijeg jogurta, jednu malu krišku Tonus hleba i šaku koštunjavog voća, na sve to dao sam 1.5 jedinicu insulina. Ja ujutro imam veliku potrebu za insulinom i bez obzira da li doručkujem ili ne moram da ubrizgam od jedne do dve jedinice insulina. Tokom polumaratona sam samo pio vodu i ništa više. I lepo sam istrčao trku, hteo sam malo brže da idem ali ne i prejako. Više me interesovalo kako se ponaša moje telo bez ugljenih hidrata u uslovima velikog opterećenja, a tempo 05:10 sa kojim sam krenuo i držao ga do više od pola je za mene opterećenje. Jedini ”karbolading” dan pre je bila krigla Skopskog piva, ništa više. Što se mene i mojih 89kg tiče, mit o velikoj količini, pogotovo brzih ugljenih hidrata, što u svakodnevnom životu, što na trkama je razbijen. Previše je šećera u svemu što jedemo i to većinu čini gojaznom, razdražljivom a rezultat svega toga jeste porast hroničnih bolesti.

Definitivno mi se pokazuje da je polumaratonska dužina odlična mera za trčanje. Dovoljno duga da uživaš i da se lepo osećaš a dovoljno kratka da se ne izmrcvariš. Prisutna je i manja količina stresa koja se obično javljala pre maratona-kako ću, šta ću, gde ću. Ovako je lakše i lepše i dovoljno da se u kombinaciji sa drugim vidovima vežbanja održava jedan odličan nivo kondicije. Oporavak je brži, da ne kažem da ga nema i može da se trči već dan posle. Što bi rekao naš narod- ”Tamanuša”. Ne kažem da ne treba trčati maratone ali njihov broj treba smanjiti i pokušati odbrati baš neke lepe i interesantne, makar to bio jedan godišnje i uživati u njemu svim srcem.

Sledeća polumaratonska stanica? Ništa ne planiram, jedino što bi želeo da završim u 2013 godini jeste maraton u Istanbulu. Ako pronađem sponzora ….pa biće to uživanje za sva čula :)

Nije baš da imam običaj da pišem o svojim treninzima ali ovaj koji je pao na ”Veliki petak” je bio lepši, interesantniji, dinamičniji i šta-ne-sve-još od mnogih trka na kojima sam bio. Zasićen sam asfaltom, zagađenim gradovima, gužvom, negativnom energijom ljudi i ovakvi izleti u prirodu me čine mlađim, zdravijim, vraćaju me onom istinskom ničim uslovljenom uživanju u slobodi.

Glavni krivac za ovu akciju je Sale Antić, neću puno da pričam o njemu a ko ga više ne zna :).

Dan pre na moj mobilni je stigla poruka-oćemo li asfalt ili adventure trekking? A naravno, teško ribu u vodu naterati-što dalje od asfalta, tamo gde zmije žive, tamo hoću da idemo!  Pa dobro, onda idemo malo da se muvamo po kanjonu Gradca koji je jedno od najvećih staništa poskoka u Evropi!

I za početak naravno malo adrenalina-trčanje po pruzi, srećom kod nas ne idu brzi vozovi :) Tu srećemo kolegu maratonca Radišu Simića koji se već vraća sa treninga, nije lud kao mi da se smuca po kamenjaru po najvećoj vrućini..

Naravno čim smo stigli do Gradca odma’ kreću jake uzbrdice, nema ti kod Saleta zabušavanja ali zato posle nekog vremena sledi nagrada na vrhu za one istrajne-klupica i prelep pogled na kanjon reke Gradac i Valjevske planine. Neću da stavim sliku, moraćete sami da se upustite u avanturu i da je zaslužite!  :)

Posle jakog brda sledi možda još interesantnija i na svoj način teška kamenita nizbrdica gde je gotovo nemoguće trčati i potrebna je velika koncetracija inače ”let na nos” je neizbežan.. Spuštamo se do reke a tamo nirvana-mir , tišina, lepota, tek poneki pecaroš. Stazica koja prati reku je odmor za oči-blage uzbrdice i nizbrdice, dinamičan teren i žubor vode u ušima..

Pauza za vodu-neshvatljiv momenat u gradovima

Kotrljamo se tako nas dvojica a meni se stalno vrti u glavi gde ja trčim-živim i koje je ovo bogastvo a da mnogi nisu ni svesni toga a to se i vidi po količini smeća koga ima svuda naokolo a ostavili su ga ”prvomajci”.

I tako gledam ja gde ćemo nas dvojica da pregazimo reku i krenemo nazad kući, prošlo je nekih 10km i već postajem umoran, radujem se kao sad ćemo niz reku lagano i Sale pokazuje na mostić, super mislim, prelazim ga, testiram ga na 90kg+ težinu, sve ok,

skrećem levo na putić kad imam šta videti-put ide pravo uzbrdo ka stenama!! ?

Jesi čuo za Jerini grad-pita Sale? I da nisi sad ćeš da ga vidiš! Idemo pravo u ”Poskokovo gnezdo”. Konačno prava kombinacija-trčanja, penjanja, rizika! Malo po malo, penjemo se gotovo vertikalno po kamenjaru gledajući da neuznemirimo nekog gmizavca koji nas ne očekuje na ovom mestu.

Kvadricepsi su se zapalili do vrha ali nagrada je tu-pogled na kanjon Gradca i okolne planine sa mekih 400+ metara.

Naravno posle vrha sledi nizbrdica koja oduzima i poslednji gram snage u mojim nogama ali proporcionalno sa tim raste sreća u meni-PRAZNE SE MIŠIĆI A PUNI SE MOJA DUŠA, materijalno nemerljivo i teško objašnjivo nekom u današnje vreme.. Predeli kao moja Dalmacija, vraćam slike detinjstva i obuzima me neka čudna toplina.

Silazak do reke gde stižem dobrano dehidriran i jedva da mogu da trčim! Osveženje gde god da se okreneš :)

Sa osmesima na licima klizimo u Valjevo, ja malo trčim, malo hodam, neverovatno kako sam se iscedio na ovih 19.95km koje smo završili.

Srce puno, puno..a tako ti je to kad si pravim prijateljem na pravom mestu u pravom momentu u pravoj galaksiji :)

Glikemije fantazija-a kako i da ne budu? Onako na osećaj, uzeta koja tableta dekstroze za čitav trening…

Vidimo se 12. maja u Skopju!!!

Iako sam obećao sebi prošle godine posle završetka Beogradskog maratona da neću više trčati u kostimu Supermena ( barem ne u ovom koji je napunjen sa sunđerima), želja za dobrim zezanjem i pozitivnom atmosferom je prevagnula i ja sam se još jednom našao na vrelom Beogradskom asfaltu maltene u perjanoj jakni što uopšte nije bilo pametno, ali posle svega što se izdešavalo juče ne žalim ni za jednim jedinim sekundom.

Trčao sam kao član Belhospice tima, jedne pozitivne ekipe mladih ljudi koji su definitvno pomerili granice sa čitavom pričom i organizacijom oko prikupljanja pomoći za one kojima je ta pomoć neophodna. Toliko rada i davanja sebe za nešto uzvišenije od samog trčanja i rezultata mora da se vrati mnogostruko a mislim da su to svi koji su juče bili deo ove složne ekipe i osetili. Ja mogu u svoje ime da kažem da sam oduševljen pozitivnom energijom, osmesima, lepim rečima koji su vladali u zoni u kojoj se nalazio šator. Prava slika kakav maraton treba da bude a ne onaj politički idiotluk koji je viđen na samom startu-ja bi zabranio političarima da dolaze na ovakve događaje, samo upropaste nešto što treba da isijava sve ono što oni nisu i nikada neće biti-pravednost, poštenje, požrtvovanje, pozitivnost, predanost.

Vreme na startu pretoplo, što zbog vremena što zbog svih vas i svega što se dešavalo to jutro. Dok sam čekao na startu shvatio sam da ovaj polumaraton neće ići lako, već tad me oblivao znoj i odlučio sam da od starta trčim lagano, što lakše mogu i da se hladim što više mogu. Glikemije to jutro su bile dobre ali osećao sam da će stres u koji je gurnut moj organizam zbog nemogućnosti da se ohladi poterati glikemije visoko, visoko. Start kreće lagano, standardno dok se neizvučem na Crveni krst i tu počnem malo ubrzavati jer je nizbrdica sve do Sarajevske ulice.

U početku sam još i osećao poletnost u nogama ali kasnije se ona izgubila usled dehidracije i povremeno sam morao da pešačim jer su mi sevale žute zvezdice ispred očiju. Totalno drukčiji osećaj od onog kada  lagano obučeni terate vaše telo do njegovih trenutnih limita, ovde je svako ubrzavanje i spuštanje tempa ispod 06:00 min/km izazivalo takvu vrućinu u mojoj glavi da to nisam mogao da izdržavam. Prvih 10km je bilo još i izdržljivo ali kasnije je postalo zeznuto. Srećom zamoljavam volontere da mi daju vodu u velikim flašama i ja se zalivam non stop po glavi i rukama, nikad nisam trčao sa litrom vode u rukama ali da nije bilo toga mislim da bi odustao. Bez obzira koliko sam ja psihički bio jak, fizički to nije išlo, što bi neki rekli-nije isto teorija i praksa!  U Zemunu me stižu Tanja i Abraš, bodre da krenem sa njima da završim za dva sata ali ne ide, jednostavno ne smem tako brzo.

Pronalazim neki ritam koji mi omogućuje da preživim do cilja i držim se proverenog-hlađenje, lagano trčanje, pozitivne misli u glavi. Recept koji me je odveo do pobede jer trčanje u ovim uslovima jeste upravo pobeđivanje sebe. Ono kad nisi obavezan ni da završiš a kamoli da razmišljaš o rezultatima-to je najteže jer tu moraš pobediti sebe i ne odustati, boriti se sve do kraja.

Negde oko šesanestog kilometra osetim da mi se grče mišići a to može da znači samo jedno-glikemije su otišle visoko i u telu nema insulina koliko je potrebno za normalno funkcionisanje. Dajem  dve jedinice i nastavljam dalje u laganom ritmu. Dolazak na Brankov most predstavlja znažan podstrek da je vrlo brzo kraj i da sad nema odustajanja. A za kraj standardan ulazak u cilj sa sloganom ” Diabetes didn’t end the run”, simboličnim natpisom kojim želim da pokažem svima da dijabetes ne znači kraj života i da mnoge stvari od tog momenta mogu biti i lepše jer na sve oko sebe počnemo gledati na drugačiji način.

A u cilju pored drugara iz Belhospice tima čekaju me moji slatkiši iz Plavog Kruga :) -Nikola i Bojana.

Pored mene na Beogradskom maratonu je učestvovao i još jedan slatkiš, Predrag Kovačević koji je uspešno istrčao maratonsku distancu-bravo Peđa!

Drago mi je da je Beogradski maraton narastao, da je organizacija sve bolja, da dolazi sve više stranaca.. nekako se nadam da će se tako i nastaviti bez obzira na sve prepreke koje postoje u Srbiji a svako ko je ikad pokušao da organizuje neki sportski događaj zna dobro koliko ”kancelarijskih gmazova” ne želi i ne interesuje ih da išta promene na bolje.

A Belhospice tim je definitivno ovaj vikend briljirao i promenio živote mnogima. I najveća satisfakcija za sve one suze, žuljeve, bol i patnju biće osmesi na licima onih koji bez naše pomoći ne mogu. I zato mogu samo da uputim jedno veliko HVALA i BRAVO za sve koji su na ovaj ili onaj način bili deo Belhospice tima!

Za početak sezone 2013 sam sasvim simbolično izabrao Svetski dan zdravlja i Imel polumaraton na Novom Beogradu. Lagani start baš kao što što sam planirao čitavu sezonu.

Iako sam prošle sezone u ovo vreme već imao 4 maratona iza sebe, ove sezone je skroz drugačije. Zadnji maraton sam istrčao u decembru i od tada nisam na treninzima potrčao duže od 13-14km. Jednostavno moje telo je tražilo odmor od dugih i teških treninga. Tetive i zglobovi su počeli da bole više nego uobičajeno. Skoro svi nokti na nožnim prstima su poplavili i počeli da otpadaju. Želja za jurcanjem po trkama se izgubila. Pretreniranost? Sve je upućivalo na to. Shvatio sam da moram usporiti i primeniti onu-”više ne znači bolje”.

Da biste bili zdravi, ne treba vam više od polumaratona, ma ne treba vam ni više od 5km. Što više trčim, to sve više shvaćam. Pa zašto onda trčim tolike maratone? Ne mogu to tačno i jasno da objasnim, verovatno je to želja da nešto dokažem, pokažem, želja da promenim nešto što ne mogu. Jer kada želiš nešto da promeniš prvo moraš promeniti sebe. A maraton te uči da budeš strpljiv, da čekaš svoj trenutak, uči te da ne može ništa preko noći baš kao u onoj narodnoj ”tiha voda brege roni”. Sve se može, baš sve u životu ali za mnoge stvari treba vremena, strpljenja, puno odricanja i požrtvovanosti.

Ovih dana baš razmišljam o tome, zašto ljudi trče ultramaratone, završavaju trostruke Ironman trke, penju Mont Everest? Da li oni samo hrane svoj ego ili stvarno uživaju u svakom koraku koji naprave? Ili je nešto treće? Svaki profesor koji predaje na fakultetu fizičke kulture će vam reći da su to teške gluposti i da je to uništavanje vašeg tela, zglobova, kolena. Tema o kojoj bi se moglo pisati i pisati.

A ja sam odlučio da ovu sezonu slušam svoje telo i da trčim koliko mi ono dozvoljava, bez planiranih treninga-kako se osećam kad ustanem toliko ću trčati ili možda neću uopšte ako osetim da to ne treba da radim. U jednom momentu sam podigao formu, istrčao 20km u sklopu ultramaratona na Adi i sutradan dobio temperaturu da bi čitavu nedelju ležao u krevetu. Manje treniram ali manje i jedem. Jedan dan trčim a drugi radim vežbe snage. I to je odličan recept da se ne zasitim i da i dalje ulazim u treninge sa željom a ne sa moranjem.

Jučerašnji polumaraton je bio rutinski, bez ikakvih priprema i specijalnih treninga. Sasvim dovoljno da se nahrani moj dugoprugaški ego i da se dijabetesu pokaže ko je gazda. A taj sam još uvek :) Pre trke glikemija mi je bila visoka 14.2 mmola i to je kod mene standardno i to je dobro :) jer pokazuje da i dalje u meni postoji želja za trčanjem jer hormone je teško kontrolisati i oni nikad ne lažu. Naravno, uz dve i po jedinice aktivnog insulina preostale od doručka već na 14 kilometru sam osetio znakove hipoglikemije koje sam iskusno sanirao jednom čokoladicom i zajedno sa ”Coachom” Damirom nastavio dalje.

Sjajna ekipa na stazi, druženje sa prijateljima, bodrenje onih bržih i onih koji trče svoj prvi polumaraton. Sjajno provedeno nedeljno prepodne.

Ova trka pokazuje da ima dosta zainteresovanih za trčanje ali i to da se sama organizacija mora podignuti na viši nivo. Kašnjenje i gužva oko prijava mora postati prošlost. Umesto velikih novčanih nagrada bolje je da se naprave kvalitetnije okrepne stanice, npr. na hladnoći treba da se služi topao čaj a ne hladna voda. Dati akcenat na rekreativce i na masovnost a ne na pojedince. Rad sa decom. To je recept da se sa malo ulaganja i malo više truda trka podigne na viši nivo i pokrene današnja omladina.

Sledeća stanica Beogradski polumaraton, trčaću kao deo BELhospice tima. BELhospice je prva specijalizovana organizacija u Srbiji koja se bavi palijativnim
zbrinjavanjem onkoloskih bolesnika u odmakloj fazi bolesti. Sjajno je da se na Beogradsko maratonu pojavljuju ovakve stvari. Mnogima treba pomoć a ovo je jedan od načina kako im možemo pomoći.

Ne smemo okretati glavu kad su drugi u pitanju jer nikad ne znamo šta život nosi i da li će i nama samima nekad zatrebati nečija pomoć.

”Davanje je izraz onoga što smo” – Vladika Nikolaj

Da budem iskren, nešto nisam ni mislio da pišem ovaj članak,  veliki broj ljudi zna da sam uspeo u onome što sam zamislio da uradim u 2012. godini kada je trčanje i trkačka zajednica u pitanju ali eto na nagovor moje drage prijateljice i presednice Plavog Kruga Bojane Marković odlučio sam da sastavim članak o mojim maratonskim putešestvijama u prošloj sezoni. Minimum jedan maraton svakog meseca-misija je uspešno završena i evo kratkog pregleda maratona na kojima sam učestvovao.

Januar: Budejovicky Mercury Marathon-nešto novo za mene i sve nas koji smo došli iz Srbije, trčanje u podzemnoj garaži tržnog centra

Februar:  Kristall maraton 500m pod zemljom u rudniku soli, šta još da dodam na to, zvuči ludo a tako je i bilo

Mart: Maratona di Roma-moj prvi susret sa Aninom knjigom i trčanje kroz istoriju

April: Aleksander The Great Marathon-prva poseta Ani i moja fantastična Makedonska braća, emocije, emocije i još tona emocija

April: Beogradski maraton-supermen u zemlji Srbiji, dosta je leteo red je da malo i potrči :)

Maj: Skopski maraton: grupna poseta Ani i moja Makedonska braća, optimizam i pozitiva koja se osetila na svakom ćošku, sami maraton kao najmanje bitan od svega

Jun: Plitvički maraton-svi za jednog jedan za sve, isprašili smo dijabetes, nije smeo u oči da nas pogleda ovaj vikend :)

Jun: Noćni maraton-moj najbrži maraton u 2012. i sjajna atmosfera te večeri

Jul: 1. Pančevački maraton-najavljen kao prvi Hamburg maraton u Srbiji ali je na kraju ispao onaj ”pravi” maraton na kome su istinski uživali svi oni koji su bili na stazi i oko nje

Avgust: Peščarski maraton-nešto što sam želeo da podelim sa svima koji vole da trče u prirodi pretvorilo se u jednu od najtežih ali i najinteresantnijih trka u regionu

Septembar: Koceljevački Klima-Blok maraton-vrućina koja me skroz porazila ali nisam odustao..

Oktobar: Novosadski maraton-nisam očekivao ovako lep i lagan maraton, svaršeno vreme za trčanje je pogodovalo svima

Oktobar: Ljubljanski maraton-svi zajedno još jednom do pobede, sjajna trka i još sjajniji prijatelji oko mene, prvi sneg i cucek je prošetan još jednom, svih 42km

Novembar: Plavi Krug oko Ade-prvi maraton u svetu organizovan od strane osoba sa dijabetesom, da, da, niko nikad nigde nije napravio nešto slično i to još u glavnom gradu na prelepom mestu

Decembar: Reciklažni maraton-šlag na tortu, 15 maraton u 2012. i najveža psihička kriza od svih petnaest trka, da je nisam morao završiti verovatno bi odustao. Razmišljanje o vrućim krofnama me podiglo sa dna :)

Kada sam počeo sa sezonom 2012-om nisam znao kako će sve to izgledati i da li ću ja sve to moći fizički da izguram. Na svu sreću sve se završilo kako treba i nije bilo nikakvih povreda. Čitava akcija je zahtevala puno materijalne pomoći, mnogo odricanja i treniranja ali to je izgleda jedini recept za uspeh.

Naravno sve ovo ne bi uspeo bez podrške moje porodice i bez svih vas-mojih dragih prijatelja koji ste mi nesebično pomagali i bodrili me da ne odustanem od svog cilja.

Hvala vam beskonačno za to!!!

Kažu ljudi-ko dobro daje dobro mu se i vraća..

Vidimo se negde na stazi ove godine…

Ostajte mi srećni, veseli i zdravi!!

Započeću ovaj članak rečenicom kojom najčešće odgovaram na pitanje šta ja mislim o zdravoj ishrani.

” Možeš da sa hraniš najzdravije na svetu ali ako se ne budiš nasmejan i ne dopustiš tvojoj duši da u nju uđe pozitivna energija teško da ćeš pobediti bolest”.

Isto kao što je čovek fizičko i duhovno biće tako i njegovo izlečenje ne može da se sastoji samo od fizičkog ili samo od duhovnog dela. Pod fizičkim se podrazumevaju lekovi i zdrava ishrana a pod duhovnim pozitivna energija i pozitivan stav prema izlečenju od bolesti. Sinergija ova dva dela čini čuda što je u praksi već dokazano na hiljade primera.

Zvanična medicina o duhovnom delu našeg bića nema neka saznanja a verovatno na pomen istog će se većina doktora nasmejati. A i oni sami će vam retko kad pomoći sa pozitivnim stavom, obično će gledati da vam vide leđa jer ste za njih vi samo broj a ne neko ko ima ime, prezime i svoju životnu priču. Oni ne shvataju koliko je bitna ta ”iskra pozitivne energije” koja će zapaliti vatru koja će nastaviti da gori do kraja naših života i koja će sama pomoći mnogima da komplikacije bolesti odlože i uspore što je duže moguće.

Mnogi ne veruju u energetske kanale našeg bića i ne shvataju koliko je energija bitna stvar u našim životima. Sigurno se svakodnevno srećete sa pozitivnim i negativnim ljudima, pozitivnim i negativnim vestima i osećate i sami koliko vam negativnosti smetaju.  Najbolji primer za to je naša skupština koja je jedna velika količina negativne energije i svako ko je bar jednom gledao tv prenos osetio je negativnost o kojoj pričam.

Pozitivna energija ima neverovatno jaku isceljiteljsku moć i upravo je to jedan od razloga zašto oboleli od neizlečivih bolesti moraju da probude energiju u sebi i da je drže na veoma visokom nivou. Svaka negativna misao, svaka negativna reč koju uputimo nekom drugom utiče na nas, na naše zdravlje. Znam da nije lako promeniti navike koje smo stekli i često nam misao ”sevne” i na nju ne stignemo da utičemo ali probajte da se potrudite i da svaku situaciju ili osobu o kojoj bi negativno pomislili preokrenete u pozitivnu misao. Pozitivan stav prema svemu treba da bude deo vas, svakog dana, svakog sekunda u vašem životu.

Nećete osetiti istu energiju kada pijete čaj kupljen u prodavnici i onaj koji ste sami ubrali negde na planini. Pri svakom gutljaju koji popijete vrati će vam se slike prirode kojom ste bili okruženi i osećaj blagostanja koji ste doživeli dok ste brali čaj. I to je onda duplo jače dejstvo koje često može više da pomogne od mnogih lekova koje biste nepotrebno uzimali. Ja berem majčinu dušicu, kantarion i hajdučku travu po Durmitoru i dok pijem zimi čaj osetim energiju te prelepe planine, tih prelepih vrhova i još lepših jezera i to na mene deluje puno jače nego bilo koji skupocen čaj kupljen u prodavnici.

Neki ljudi se jednostavno rode sa tom energijom u sebi i puno su otporniji na sve ono što pokušava da ih slomi kroz život. Neki tu energiju nikad ne otkriju u sebi. Nismo svi isti ali bitno je da svi shvate da mogu da se promene na bolje, potrebno je puno rada i samo odricanja ali uspeh je siguran. Mnogi ne veruju u ove teorije ali kad krenu putem pozitivne energije promene mišljenje. I ne treba očekivati čuda preko noći, tiha voda brege roni kaže poslovica.

Na žalost na ovim prostorima je prosuto puno negativne energije i prosipa se svakodnevno po svima nama. Izazova i problema je puno i teško ih je prebroditi ali iz svakog pada trebate naučiti da se podignete još jači. Od negativnog stava prema životu nemamo ništa. Od pozitivnog imamo puno, često toga nismo ni svesni. Voleo bih kada bi svi oni koji nisu razmišljali o uticaju energije i duhovnog dela na naš organizam počeli da primenjuju na sebi neke od ovih stvari o kojima sam pričao. Moje vlastito iskustvo govori da je to siguran put koji vodi do jednog opšteg blagostanja i sreće kojoj svi težimo.

” Čovek radije propadne nego da promeni svoje navike” reče Lav Tolstoj, pokušajte, radite na sebi, razmišljajte pozitivno i videćete kako se svet oko vas menja :)

Iako su u razvijenijim zemljama osobe obolele od dijabetesa odavno prihvaćene kao ravnopravni članovi društva u Srbiji nije tako. Nivo diskriminacije je daleko manji nego pre 20 godina ali i dalje postoji. Moji prijatelji mene često pitaju-zašto ti stalno pričaš o tome kao da postoji problem?, problem postoji, ne biste verovali u kojoj meri, pogotovo po manjim gradovima-nemogućnost zaposlenja i socijalizacije navodim kao najkritičnije primere.

Ali na svu sreću nije sve tako crno, postoji  jako puno mladih ljudi koji žele i mogu da promene ovu situaciju na bolje. Jedni od njih kojima i sam pripadam su rekreativni sportisti i koji učestvovanjem i završavanjem jako napornih sportskih takmičenja pokazuju da sa dijabetesom ne postoje ograničenja i da su granice zapravo samo u našim glavama. A mnogi dijabetičari tako i prilaze samoj bolesti-”meni su rekli da ja to ne mogu”, ”ja to ne mogu jer imam dijabetes” su samo od nekih rečenica koje često čujem.

NIKO NE MOŽE DA VAS OGRANIČI U NEČEMU ŠTO ŽELITE! naravno sve dok ta želja ima realne osnove i uslove da se ispuni. Ako vi osećate da možete da trčite, vozite bicklu, planinarite, igrate fudbal, košarku, bilo, bilo šta-GO FOR IT!! Jer, neće vam doktori reći da je pozitivna energija ono što pomaže u lečenju bolesti a ona nastaje upravo tada kada se bavite sportom!

2012 g. je definitvno pomerila granice kada je dijabetes i sportovi izdržljivosti u pitanju i ovde ću napraviti mali pregled onoga što su uspešno završili moji prijatelji oboleli od dijabetesa sa prostora bivše Jugoslavije. I mislim da posle svega ovoga ništa više neće biti isto, i da će se na nas gledati kao na ravnopravne u svemu u čemu i drugi zdravi ljudi učestvuju.

Ovo su oni:

Kostadin Martinov, Strumica, Makedonija

Istrčao svoj prvi polumaraton-Skopski polumaraton

Zoran Damjanović, Ruma, Srbija:

 Istrčao svoj prvi maraton-Maraton Plavi krug oko Ade

Gregor Fabjan, Sežana, Slovenija

Polumaratoni: Novosadski polumaraton (srb),Sarajevski polumaraton (bih),Domžale,Nabrežina(ita),Ljubljana.

Gorski teki: tek na Kokoš,Šmarski tek

Kros: Vrtojba 8km

Trail: Bazovica 14km (ita)

Primorski pokalni teki 8km-13km: 11 tekov

Oviratlon: Pokljuka 8km+ovire

Drugi teki: Povežimo soline,Grotta gigante (ita),Božičkov tek Ljubljana

Predrag Kovačević, Beograd, Srbija

Istrčao svoj prvi maraton-Maraton Plavi krug oko Ade

Darko Bedjanič, Maribor, Slovenija

Sežana 8.5km

Pančevo 33km

Ptuj 8.5km

Polumaraton Maribor

Polumaraton Ljubljana

Ninoslav Rašković, Pančevo, Srbija tj JA :)

Istrčao 15 maratona u 2012 g.

Karlo Hubai, Sombor, Srbija

Završio dvostruki Iroman (7,6km,360km,84,4km) Bakovci, Slovenija

Završio seriju biciklističkih Breveta po Srbiji (200km,300km,400km,600km,200km)

Rafael Ziherl, Grosuplje, Slovenija

Maratoni- Radenci, Plitvice, Pančevo,Zagreb, Ljubljan, Sladki vrh
Polumaratoni-Medea,Gorica,Sežana,Ptuj,Domžale,Maribor
36 km- Celje-Mozirje
29km-tek trojk Ljubljana
12km-Bohinj
9km – Šmarna gora 5x goridoli plus 1790 m višincev
10km- Nočna desetka Bled

Ivan Blažek, Goričan, Hrvatska

Moraviaman (3.6km, 180km, 42.2km)

Ultramaraton Forest Gump 77km

Maratoni-Zagreb, Ljubljana, Beograd

Primož Brovč, Ljubljana, Slovenija

Mali kraški maraton Sežana

Mali maraton Komenda

Maraton-Ljubljana

I za kraj, čovek koji je pomerio sve granice izdržljivosti kada je dijabetes u pitanju :)

Nenad Šimunko, Palinovec, Hrvatska

Ferrara maraton – 4h 10 min .
Traversa trekking – 50km – 7h 55min
Trostruki Ironman (11,4km, 540km, 126,6km) – 51h00min04sec
Dvostruki Ironman (7,6km,360km,84,4km) – 30h 20min

Naravno, ovde nisu predstavljeni svi oni koji imaju dijabetes i koji su završili neka sportska takmičenja u 2012 g. Ne moguće ih je sve staviti u jedan članak i izabrao sam one koje ja znam lično i koji su sa prostora bivše Jugoslavije.

U 2012 g. je nastao i profi biciklistički profi tim koji će biti sastavljen isključivo od osoba obolelih od dijabetesa a njihov cilj je učešće na Tour de France-u 2017 g.

I za kraj bi dodao pesmu iz koje je izvučen naslov ovog članka, bez obzira koliko bi neki možda hteli da nas postave u njihove šablone, svi mi zajedno im pokazujemo da u tome neće uspeti…

Iako sam ove sezone već istrčao 14 maratona do završetka misije ”bar jedan maraton u svakom mesecu” ostao je još jedan-decembarski. Na moju sreću a verujem i svih onih koji su trčali u subotu prijatelji iz ARK Fruška Gora su povodom svog 4. rođendana napravili trku koja se sastojala od tri različite distance-5km, 21km i maratona.

Maraton je nazvan Reciklažni jer su se koristile medalje, brojevi i sve ono što je ostalo od pređašnjih trka koje su Fruškogorci održali. Sjajna ideja moram priznati! I ono što je još sjajnije-ovo je ne znam koja po redu novonastala trka u Srbiji. Svi su shvatili da za jedno lepo druženje i trčanje ne treba puno finansija, potrebno je malo organizacije i volje i eto osmeha na licima mnogih :) .

Vreme nam je s obzirom da je decembar išlo na ruku, nije bilo vetra a temperatura je bila oko nula stepeni. Ove godine sam već trčao maraton po hladnoći-bio je to Ljubljanski maraton gde nas je sve iznenadio sneg koji je pao noć pre.

Ovaj maraton ću pamtiti po dve stvari:

1. Od poslednjeg maratona koga sam trčao-Maraton oko Ade, koga je organizovao Plavi Krug nisam potrčao sveukupno 10km. Totalno sam ušao nespreman u trku ali se pokazalo da je u nogama ostalo još dosta rezerve tako da mi fizički nije teško palo. Puno obaveza oko maratona oko Ade i renoviranja delova kuće me jednostavno psihički i fizički iscrpelo i nisam imao nikakvu želju da trčim, moje telo je dalo znak i ja sam ga poslušao. Bez ikakvog kajanja i trunke krivice.

2. Još jednom sam se uverio koliko se ”maraton trči glavom a ne nogama” , imao sam strašnu krizu negde oko 18km, hteo sam da odustanem. Pojavila su se ona čuvena pitanja ”koji će mi ovo u životu” , ”dosta mi je 21km” i samo veliko iskustvo koje imam me nateralo da nastavim dalje. I neverovatno je šta se to dešava u meni a verujem i vama-te negativne misli su vrlo brzo prošle i postale pozitivne. Kakvi se to hemijski procesi odigravaju u ljudskom organizmu nikad mi neće biti jasno.

Trčalo se na keju pored Dunava, delom po betonskoj a delom po tartanskoj podlozi. Na okrepnim stanicama je deljen topli čaj koji je bio spas na toj hladnoći, iskusni Fruškogorci su vodili računa o bitnim detaljima, svaka čast, nema šta da se doda! Stajati pet sati na onoj hladnoći na okrepama i sudijskim mestima-za to imam samo reči pohvale. Neki su sedeli u toplom i visili na fejsu a neki su dali sve od sebe da nešto u svom gradu promene na bolje.

” Highlight” same trke su bile vruće krofne i jedna opuštena domaćinska atmosfera gde smo se svi onako smrznuti nagurali u jednu malu, toplu prostoriju u kojoj su se služile vruće krofne i čaj, moram priznati da nikad ništa ukusnije nisam jeo posle maratona :)

i štrudle sa makom koje napravila moja draga Valentina a koje su bile specijalno pravljene za našeg Miljurka i koje su pojedene u autu i nisu videle svetlost dana :)

To je ona atmosfera koja fali velikim svetskim maratonima, sve je tamo savršeno, perfektno ali nema dušu i mislim da je to ono što će privlačiti takmičare da na njih dolaze. Ja sve više volim ovakve maratone, oni veliki svetski mi nekako više ne leže-puno koštaju a o gužvi i stresu da se sve završi da ne pričam. Na ovim manjim se pokazuje ko je mentalno jak,  tu je prisutna lavovska borba sa samim sobom i zbog toga je ta pobeda meni mnogo draža.

Sjajno je i to što se u 2012. pojavila gomila malih trka i što se rekreativno trčanje podiglo na jedan viši nivo. I to nije kraj, u planu su nove još bolje i lepše trke.. A one će nadam se mnoge promeniti na bolje jer je sve više gojaznih i bolesnih u Srbiji. Ali to je tema za neki novi članak..

Na ovom maratonu sam nosio senzor koji kontinualno meri glikemije i on se nije otkačio sa kože a sve je to uspelo zbog novog tipa flastera koji sam nabavio iz Austrije uz pomoć mog prijatelja Ivana Blažeka- Nitra. Ovako je izgledao flaster posle maratona, gotovo da nije mrdnuo, a skoro uvek se odlepi.

Ali ajde kad spominjem promenu na bolje da spomenem da je polumaraton-verovatno svoj prvi istrčao i Ivan Zeljković, ” Zeka Milioner”. Jedva sam ga prepoznao koliko se promenio na bolje i koliko je smršao. Znam da mu nije bilo lako doći do ove pozicije i eto primera da se može kad se hoće!!

I eto nekako razmišljam; završila se i ta sezona 2012, istrčao sam 15 maratona i pomerio granice kada je život sa dijabetesom u pitanju. A srećan sam jer nisam sam, sve nas je više, svuda po svetu. I primećujem da se svest i odnos društva prema osobama obolelim od dijabetesa menja na bolje. I to je najveća nagrada za sve ovo zašto se svi zajedno zalažemo.

2013? Videćemo..pre svega odmor, povratak u planine..bez planova, jer tako je najbolje…

Rezultati Reciklažnog maratona

Da mi je neko pričao pre deset godina da će u zemlji Srbiji maratonsku trku organizovati osobe sa dijabetesom u najblažu ruku bih mu rekao da se šali. Maraton-ta čudnovata dužina od koje mnogi stvaraju nešto nedodirljivo nije bila rezervisana za sve one koji nisu vrhunskog zdravlja. A eto ovog 11. novembra na njoj su dijabetes pobedila četvorica slatkiša i pokazala da nedodirljivo ne postoji. Jer granice su u našim glavama, to već svi dobro znamo.

Ideja za ovu trku nam je pala puno ranije i nekako su se ove godine poklopile kockice da se isti po prvi put i održi. Novembar je izabran jer je to mesec posvećen dijabetesu a 14. novembar svetski dan borbe protiv dijabetesa. U ovom mesecu nema maratona u bivšoj Jugi a nema velike gužve na Adi što ispunjava većinu uslova za održavanje maratonske trke. Jeste da su se ovaj vikend poklopile tri trke-Partizanov kros u subotu, Savski polumaraton i Plavi Krug maraton. Mnogi su zamerali što se to baš tako desilo ali ljudi to su tri različite discipline i svako će doći da trči onu za koju je spreman.  Vrlo jednostavno, svako bira ono što voli i tu nema nekakve ljutnje.

Ovaj put glavni organizator nisam bio ja već Beogradsko udruženje za borbu protiv dijabetesa Plavi Krug čiji sam ja član. Udruženje je ove godine organizovalo turnire u basketu, tenisu, malom fudbalu sa ciljem da podigne opštu svest javnosti kada je dijabetes i fizička aktivnost u pitanju ali i da prikupi novac potreban za plaćanje prostorija u kojima se udruženje nalazi.

Na startu maratona više od 50 maratonaca, vidno raspoloženih za ovaj događaj koji je od starta odisao pozitivnom atmosferom, mnogo poznatih ljudi ali i na moje veliko iznenađenje mnogo onih koji žele da istrče maratonsku distancu po prvi put. Hvala im na ukazanom poverenju!

S obzirom da je dužina kruga oko Ade nekih 7700m trčalo se pet i po krugova a sami start je bio kod kafea Sunset. Do tamo smo odveženi vozićem koji je bio pravo iznenađenje za sve maratonce-siguran sam da ih niko nikad nije prevezao do starta na ovaj način :)

Vetar je tog jutra bio izuzetno jak ali na sreću svih nas već posle prvog kruga je počeo da se stišava tako da bi se moglo slobodno reći da je vreme za trčanje bilo odlično što se vidi i po mnogim ličnim rekordima koji su postignuti.

Na stazi standardna vesela ekipa koja se već dobro poznaje i uživa da trči. Nije isto kada trčiš velike maratone sa nepoznatima  i kada trčiš u društvu veselih prijatelja.

Ja sam u sami maraton ušao premoren i za mene je uspeh bio završiti ga, toliko obaveza u zadnjih nedelju dana, nervoze, nespavanja a sve sa ciljem da čitav događaj bude na jednom normalnom nivou. I mislim da smo uspeli, bilo je sitnih propusta ali nećete nam zameriti, niko od aktivista Plavog Kruga nije učestvovao na ovakvom događaju i dali su sve od sebe da vam bude lepo.

Naravno bez njega čitav događaj ne bi bio tako veseo Aleksandar Opačić-Dr Coa :)

Pored maratonske trke održana je i trka podrške na kojoj je učešće bilo slobodno i za nju se nije trebalo prijavljivati. Hvala svim prijateljima koji su se odazvali i ovim simboličnim krugom trčanja podržali sve nas. Nama to puno znači!

Tu je bila i porodica Mišić da nas podrži i skoro dva kruga su trčali sa nama!

I aktivisti Crvenog krsta koji su se brinuli za naše zdravlje

Mi smo zadovoljni kako je sve isplao na kraju a nadam se da ste i vi! Dali smo sve od sebe, bilo je propusta ali obećajemo da se sledeće godine neće ponoviti!

Svi oni koji su se pojavili na startu bilo da su trčali, volontirali, navijali su pobednici. Video sam suze u očima onih koji su odustali ali neka ih to ne razočarava i neka nastave trčati jer trče zbog svog zdravlja a ne zbog rezultata i medalja…

Rezultate maratona možete pogledati na sledećoj stranici. ( nisu još finalno gotovi, biće za koji dan)

Prepričati sve što smo doživeli ovog vikenda u Sloveniji u jednom članku je nemoguće ali pokušaću. I nije greška što pišem u trećem licu jer je ekipa slatkiša živela bukvalno kao jedno biće i još jednom pokazala da dijabetes ne zna za granice.

A počelo je sve na poziv naših sjajnih domaćina Rafaela i Erike,

i njihove želje da se okupi što više dijabetičara na jednom velikom međunarodnom sportskom događaju kao što je Ljubljanski maraton. Naravno nas nije teško nagovoriti na odlazak na maraton, pogotovo kad znate da ćete biti deo ovakve sjajne ekipe ljudi. Ja nikad nisam trčao Ljubljanski maraton što mi je bio motiv više u čitavoj priči ali ne i na prvom mestu jer naši ciljevi nisu brojevi već pomeranje granica i osvešćivanje javnosti o mogućnosti normalnog života sa dijabetesom.

Okupila se standardna ekipa SLO-CRO-SRB sastava koja je zajedno i uspešno istrčala i Plitvički maraton u maju ove godine. Nadam se iskreno da ćemo sledeće godine na nekom maratonu okupiti EX-Jugoslovensku ekipu i bar na kratko ćemo poslati poruku svima da dijabetes ne poznaje različitosti i da se moramo ujediniti i međusobno pomagati jer je to jedini način da svima bude bolje.

Ono što ću izdvojiti kao ”highlight” ovog maratonskog vikenda jeste upoznavanje i druženje sa fantastičnom doktorkom Karin Kanc koja ima svoju privatnu dijabetološku ordinaciju u centru Ljubljane i na čijim izlozima stoje fantastične karikature koje oslikavaju život sa dijabetesom.

Ja za ovih 14 godina života sa dijabetesom nisam upoznao doktora u Srbiji koji želi da zapisuje i skuplja iskustva dijabetičara i iste primenjuje na drugima. Svi se drže istih teoretskih postavki a mi smo zasebna priča koja se ne može tako posmatrati. Njena energija i želja da vam pomogne je sjajna i kada bi bar pola dijabetologa tako pristupalo svojim pacijentima oni bi puno lakše živeli sa dijabetesom.

Doktorka Kanc i njen suprug su osmislili jednu sjajnu edukativnu igricu u kojoj vi vozite biciklu po cesti koja simbolizuje dobro kontrolisan dijabetes. Čitavo vreme na tom putu uzimate hranu i za istu morate dozirati insulin, i ako to ne radite dobro vi izlećete sa puta.

Sve to radite brzo i morate jako dobro poznavati odnose insulina i UH koje uzimate. Na kraju dobijate sertifikat koliko dobro poznajete vaš dijabetes.

Sjajna sprava za sve one koji su tek dobili dijabetes, mislim se nešto, kako nikom od naših doktora ne padnu na pamet ovakve stvari? Kad već putuju po belosvetskim kongresima mogli bi malo i da se potrude da nešto promene na bolje kada je lečenje dijabetesa u pitanju.

Na Ljubljanskom maratonu je trčalo 23 slatkiša, 5 na maratonu a ostali na polumaratonu i 10km što je ubedljivo najveći broj dijabetičara na jednoj sportskoj manifestaciji u bivšoj Jugi a verovatno i u Evropi.

Maraton nam je skoro svima prošao glatko, Ivan Nitro je imao malih problema ali baš kao i na Plitvicama pobedila je kolegijalnost, hodali smo i usporavali kada je njemu bilo teško. Vlastita vremena su bila u drugom planu, cilj nam je bio da zajedno istrčimo maraton i uđemo u cilj i da tim simboličnim činom pobedimo dijabetes. Rafael se pokazao kao najveseliji da nekažem pozitivno najluđi čovek sa kojim se može trčati maraton, non stop smo se zezali i pevali i u tom ritmu završili samo dva i po minuta pre limita trke.

A u cilju nas je po onoj hladnoći sačekao naš dragi Miljurko i zbog toga gesta mu se javno zahvaljujemo i obećajem da će za to dobiti veliku, veliku štrudlu od maka!

Ja sam na ovom maratonu nosio senzor koji meri glikemije i konačno sam našao flaster koji može da ga drži da se ne odlepi sa kože. To mi je puno olakšalo trčanje jer sam opušteniji kada znam kolike su mi vrednosti a one su skoro čitavu trku bile u rasponu od 8-12 mmol-a. Također smo uradili jedan mali eksperiment u kome smo merili vrednosti HbA1C dan pre maratona i par sati nakon maratona. Vrednost ovog hemoglobina pokazuje tromesečni prosek kretanja glikemija i po toj teoriji ne bi smeo da se menja za samo jedan nepuni dan, ali jeste, promenio se i na neki način se pokazuje koliko je fizička aktivnost bitna u životu jednog dijabetičara. I što je interesantno, merili smo vrednost i Tanji koja je zdrava i kod nje se jedino povećala ta vrednost..veoma interesantno.

Sjajan vikend u Sloveniji, sjajni ljudi oko mene, pozitivna energija gde god da se okreneš, ”prošetali smo” dijabetes još jednom svih 42 km i pokazali mu ko je gazda a ko ”cucek”.

Sledeći Maraton Plavi Krug oko Ade 11-og novembra na Adi Ciganliji u Beogradu. Dođite da nas podržite u što većem broju!!!