Deset puta počinjem rečenicu i brišem istu, ne znam odakle bih počeo ali znam sigurno da neću pričati o još jednom istrčanom maratonu. Reći ću samo da je sve bilo dobro i ništa više. Želim da pričam o onoj istinskoj sreći i radosti koju osećam posle ovog vikenda a to isto sam osećao i prošle godine.

Kad god se vraćam iz Makedonije kao da deo mene ostaje tamo negde na jugu gde postoji duša i srce koje kuca u mojoj Makedonskoj braći. Oni su ono zbog čega ja volim ovaj maraton mnogo više od onih velikih svetskih i zato je on kod mene uvek zaokružen kao trka koja ne sme da se propusti. To što sam istrčao svoj 16. maraton neće biti ono po čemu ću ja pamtiti ovaj prelep vikend, pamtiću ga zbog  Ane Ilić, Kostadina Martinova i svih mojih velikih prijatelja sa kojima sam bio okružen.

Anu Ilić sam upoznao kada smo putovali za Skopje prošlog meseca, ja i Tanja smo je posetili i moram da priznam da su se od tada mnoge stvari u mom životu promenile-one stvari koje predstavljaju istinsku sreću, koje se ne vide, koje se ne mogu pronaći na policama tržnih centara, to su stvari za koje morate imati dušu i veliko srce. Kada smo napuštali stan u kome Ana živi oči su nam bile pune suza, gledali smo se i nismo progovarali. Za mene je to bio veliki šok, pljas, udarac u zid, kao da me neka nevidljiva ruka bacila u svemir i tresnula nazad o zemlju. Ali nisam se razbio od tog udarca već sam se hrabro kao mačka dočekao na noge jer ono što sam osetio kada sam upoznao Anu jeste jedna pozitivna emocija, jedna energija za koju ne postoje granice. Teško mi je da zdravim ljudima objasnim taj osećaj, to je kapiranje na nekom višem nivou. Dok sam trčao juče deo te energije je bio sa mnom i zato sam bio neverovatno psihički jak. Mnogi ne shvataju koliko treba da su srećni zbog toga što su samo stajali na startu trke jer za nekoga je i momenat stajanja na vlastitim nogama veliko kao da su istrčali svoj prvi maraton…

Posetili smo Anu u Vladičinom Hanu gde smo joj uručili donaciju – jedan deo smo prikupili u autobusu a jedan deo su prikupili članovi Plavog Kruga. Slikali smo se sa Anom i poželeli joj da i dalje piše one lepe pesme kakve se nalaze u njenoj zbirci. A prvi utisci svih onih koji su istu zbirku pročitali su jako, jako pozitivni. Svi su iznenađeni snažnom emocijom koju knjiga nosi. Mislim da će kad je pročitaju u celosti mnogi preispitati svoje životne postupke.

Mladi dijabetičari iz Makedonije su organizovali trkački tim TT1 Macedonia i njih 18-oro je učestvovalo na trci 5km a Kostadin je trčao polumaraton. Svi su uspešno završili svoje trke i pokazali da dijabetes nije prepreka za jedan normalan život.

Kostadin Martinov, pozitivac koga sam upoznao prošle godine na kampu u Ohridu i sada mogu to i da kažem-prvi dijabetičar u Makedoniji koji je završio polumaraton. Krenuli smo zajedno i lepo se družili do osmog kilometra kada su Kostadina počeli hvatati grčevi u nozi ali nije odustao i pobedio je dijabetes! Osmeh na njegovom licu dok je prolazio kroz ciljnu kapiju govori sve. BRAVO Kostadine!

Moji dragi prijatelji sa kojima sam se družio ovaj vikend, vi koji ste sunce u mom životu, vi koji mi pomažete da nikad ne odustanem i da i dalje nastavim pobeđivati dijabetes, hvala vam još jednom na svemu!!!

P.S. Posebnu zahvalnost bih izrazio Kiretu, Tanji i svim onima (ne sećam se tačno ko je sve bio) koji su dočekivali sve one koji su trčali maraton duže od četiri sata a među njima sam bio i ja. Sjajan gest, za to postoje prijatelji :)

Još od prošle godine se dogovaram sa Saletom Antićem da biciklama napadnemo Divčibare. Za mene lično koji stalno ” vozim ravnicu” penjanje na 1000m je predstavljalo veliki izazov. U ponedeljak su se ispunili svi uslovi i akcija je uspešno završena!

Iako su Divčibare na samo 1000m nadmorske visine do njih vas očekuju izuzetno jake i duge uzbrdice koje se i automobili teško savlađuju. Većinom su to duge krivine sa 10% uspona. Visinski profil izgleda ovako,

Sale je krenuo iz Valjeva i našli smo se u Mionici odakle do vrha ima negde oko 25km. Ja obožavam treninge sa Saletom jer sa njim možete pričati o mnogim temama a mi redovno preispitujemo ljudske dogme i predrasude. Pored toga on je sjajan predavač i naučiće vas kako da maksimalno iskoristite svoj potencijal, bodriće vas i pomoći vam kada vam bude teško. Ja sam totalno neiskustan kada je bicikliranje po uzbrdicama u pitanju i ovaj vikend sam naučio lekciju i moram priznati da mi nije bilo lako. Iako svi misle pa i ja sam, da je lakše juriti nizbrdo opasnost je tada još veća-velika brzina vas nosi, krivine su oštre a koncentracija i snaga veoma poljuljani. To mi je i Sale rekao kad sam krenuo da jurcam nizbrdo kao ludak-znaš ono da najviše ljudi pogine kad silaze sa Mt. Everesta, pazi šta radiš! Baš negde u tim momentima adrenalinskog jurcanja nizbrdo pao je i komentar ”Zašto nam je lepše kada se spuštamo na dno nego kada se penjemo na vrh ?” i tako je nastao i naslov ovog članka.

Ono što sam ovde osetio što nisam na ravničarskom biciklizmu jeste izuzetno veliko opterećenje na srce-čitavo vreme sam osećao da će mi iskoći iz grudnog koša i kao da me moli da prestanem.. To me podsetilo na mog prijatelja Aleksandra Marjanovića koji je nedavno doživeo težak infarkt i na momente možda i rastužilo jer on je moje godište i život je pred njim. Uvek u tim momentima osećam to moje ‘dobro zdravlje’ kao najveće bogatstvo, tu mogućnost da izdržim nešto što mnogi zdravi ljudi ne mogu. I zato ovaj trening posvećujem njemu i nadam se da ćemo negde biciklirati zajedno makar to bilo i na Adi. Aco ne smeš da se predaš, ne postoji razlog zbog koga treba da prestaneš verovati u bolje sutra!

Glikemije su mi bile baš kako sam planirao-10.8mmola pre treninga,

5.9 mmola na vrhu i 4.8 mmola u Valjevu. Znao sam da će ova vožnja da me potroši i zato sam startovao sa 10.9, čitavo vreme usput sam uzimao bonžite i pio vodu iz bidona zaslađenu medom. Dobra glikemija jeste prvi uslov da sam se čitavo vreme osećao dobro-bilo mi je teško, izuzetno teško ali sam psihički bio veoma jak. A kako i ne bi kad sam se vozao sa pravim čovekom u prelepoj prirodi koja nas je častila svojim zelenilom i mirisom tek procvalog cveća.

Ponosan sam na sebe što sam izdržao ovaj napor za koga generalno nisam nešto preterano utreniran. Još jednom sam pobedio samog sebe i to mi je najveća nagrada. Naravno puno hvala i Saletu koji mi je u tome pomogao-85km za nekih pet sati ozbiljnog okretanja pedala će mi u mnogome pomoći da se još bolje oporavim i spremim za Skopski maraton koji ću trčati u nedelju šestog maja.

Na tom maratonu imaću zadatak da pomognem Kostadinu da istrči svoj prvi polumaraton i tako postane prvi dijabetičar iz Makedonije koji je istrčao tu dužinu. Ja sam spreman, pun snage i veoma raspoložen da vidim moje drage prijatelje iz Makedonije i da sa Kostadinom zapalim asfalt i da još jednom zajedno pokažemo svima da dijabetes ne znači kraj!!

Često dobijam mailove od mladih dijabetičara sa pitanjima vezanim za tetoviranje. Mnogi od njih su u nedoumici da li smeju da se tetoviraju.

Ako bih trebao da odgovorim kratko i jasno to bi bilo-DA, SMEJU!!

Trend tetoviranja je zadnjih godina u velikom porastu. Gotovo da nema mlađe osobe koja nema tetovažu a oni koji je nemaju imaju želju da je ‘urade’. Saloni za tetoviranje niču kao pečurke na svakom uglu ali nemojte to da vas zavara-mali je broj dobrih tattoo umetnika u Srbiji!

Većina ljudi koji se tetoviraju radi to iz pomodarstva, mali je broj onih koji tetovažu doživljavaju drugačije i ona za njih ima posebno mesto u njihovim životima. Ovi koji tetovažu rade iz pomodarstva će se sigurno kajati zbog toga u budućnosti za razliku od ovih drugih koji će do kraja života ponosno nositi svoj ukras na koži.

Zbog toga predlažem sledeće:

-Dobro, dobro razmislite da li to zaista želite da uradite. Tetovaža se teško može ukloniti pogotovo ako je velika. Ako niste sigurni u to što želite ili ako želite da budete interesantniji na plaži sigurno ćete se kajati kad odrastete. Tada će biti kasno za povratak nazad. I šta god da odlučujete nemojte pitati druge za savet jer zapamtite- svi smo mi različiti a vaša tetovaža je vaša lična stvar i ona uopšte ne mora da se dopadne drugima. Ja svoju tetovažu bez obzira što je velika gledam da ne pokazujem drugima. Ona za mene ima posebno značenje i nastala je u određenom momentu mog života i zbog toga je ona bitna samo meni a ne drugima. Dobro razmislite na kom mestu će biti ta tetovaža jer sutra možete imati problema pri zapošljavanju, ne zaboravite da živimo u Srbiji gde još vladaju predrasude o dijabetičarima a kamoli o tetovažama na vidnim mestima.

-Veoma bitna stvar jeste kvalitet izrade same tetovaže. ”Svaki ciga svoga konja hvali” je čest slučaj kada su tattoo umetnici u Srbiji u pitanju. U stvarnosti mali broj njih zna da nacrta tetovažu kako treba. Nemojte da padate na lepe priče, velelepne salone, tv i novinske reklame. Preporuka zadovoljne mušterije je najbolja reklama kada je tetoviranje u pitanju. Ako imate prijatelja ili člana porodice koji je zadovoljan izradom tetovaže koju nosi on je najbolja reklama za tattoo umetnika i stepenica više ka određivanju kod koga ćete otići da istu završi.  Također priče ”ja sam čuo” ili ”rekao mi jedan”  bacite u vodu, morate da vidite gotovi rad i to jedino relevantno. Ja sam lično napravio grešku i otišao kod pogrešne osobe koja mi je u startu uništila epiderm kože i na taj način doprinela da sad ni najbolji tattoo umetnik ne može da popravi njenu grešku. Posle njenog lošeg rada sam bio kod čoveka koji ” lepo priča i dobro sebe reklamira” ali ni tad nije bilo završeno kako treba. Tek iz trećeg puta je završeno kako treba i to kod čoveka koga vidite na gornjoj slici-Gorana Wigwama. I ako neko kaže da ga reklamiram ja to i hoću, za razliku od svih ostalih koji su lepo pričali a loše radili, Goran je malo pričao i puno radio. Dodao bih još jednu stvar kada je procena kod kog tattoo majstora ćete otići-nemojte pokušavati da uštedite. Bio jednom jedan lep natpis kod omiljenog mi tattoo majstora- ” tetoviranje je luksuz, tetoviranje nije neophodno za vaše preživljavanje, ali je neophodno za moje preživljavanje zato se nemojte cenkati..” To što ćete uštedeti  može skupo da vas košta u nastavku priče!

- Sanitetski uslovi su možda i najbitnija kategorija, sa loše odrađenom tetovažom ćete i živeti dalje ali ako se zarazite HIV virusom, Hepatitisom ili ko zna čim možda i nećete. Obavezno tražite od tattoo majstora da vam pokaže sterilizator. Ako majstor koga ste odabrali nema suvi sterilizator ili autoklav-bežite bez obzira šta god vam on pričao. Šanse da zarazite neku bolest su velike a to vam ne treba, zar ne?

Naravno jako bitna stvar u čitavoj priči je održavanje dobrih vrednosti glikemija koje usled straha od igle i bola koji može biti prisutan mogu da podivljaju. Moraćete da se pripremite da taj dan kad se tetovirate glikemije merite više puta kako bi uspostavili što bolju kontrolu dijabetesa.

Osobe sa dijabetesom su generalno podložnije infekcijama, tako da kao prvo svaki ubod nosi sa sobom rizik od unosa kao prvo bakterija koje su normalan stanovnik kože, konkretno staphilococcus aureus najčešće. Kod neuropatije je problem da osobe koje je imaju, imaju snižen osećaj bola ili praktično nekad i potpuno izgubljen-na šakama, stopalima, potkolenicama… kada se infekcija javi, praktično prvi simptom je bol i tada treba reagovati antibioticima. Zbog toga rizika se dijabetičarima sa razvijenom neuropatijom ne savetuje tetoviranje na određenim mestima-šakama, potkolenicama i stopalima.

Nadam se da će vam ovi saveti pomoći jer iza njih stoji iskustvo. Preduzmite sve nepohodne mere i problema neće biti.

Zahvalio bih sa Dr. Luki Đukanoviću oko stručne pomoći u sastavljanju ovog članka.

Znao sam da će mi biti vruće u Supermenovom odelu ali da ću maltene doživeti toplotni udar negde oko 21km to nisam očekivao. Bilo je izuzetno teško u drugom delu ali ovako navijanje, zezanje i druženje sa fantastičnim ljudima neću zaboraviti nikad.

Za razliku od svih svetskih maratona na kojima sam učestvovao Beogradski se razlikuje po jednoj za mene veoma bitnoj stvari-u Beogradu trčim okružen svojim prijateljima i sami maraton tada dobija skroz drugu formu. Zato sam ove godine želeo da malo razbijem teorije dosade na ovakvim trkama i da na neki način pokažem ljudima da ja sve ovo shvatam kao jedno veliko zezanje. Kada te u 23-oj godini život ošamari  sve počneš da gledaš i ceniš na drugačiji način a pozitivan stav prema životu  postane nešto normalno.

Iznajmio sam kostim Supermena i odlučio da u njemu istrčim maraton, ipak je ovo bio moj 15 jubilarni maraton i morao sam se počastiti nečim neobičnim. Veoma hrabro, mada to možda nisam trebao- prihvatio sam ponudu da budem pejsmejker za maratonsko vreme 04:30. Ovo mi je peti maraton u 2012-oj i mislio sam neće biti problema da istrčim to vreme ali sam zaboravio jednu stvar-ja sam krenuo maraton trčati u maltene perjanoj jakni jer je sami kostim napunjen nekom sintetičkom vatom  što je po onoj sparini i vrućini bila čista ludost ali ne može Supermen biti svako? :)

Ono što je za mene bitnije i ima veću vrednost od samog maratona jesu prijatelji sa kojima sam se družio dan ranije i ne mogu vam opisati moju radost i istinsku sreću kada smo se slikali svi zajedno kod pobednika na Kalemgdanu-Stiv iz Londona, Vesna i Joyce iz Holandije, Kire, Saško, Viktor i Marija iz Makedonije, Ibrahim iz BiH, Tanja, Srećko, Sloba, Miljurko i svi ostali koji bili u subotu sa nama i koje smo sretali na ulicama Beograda.

Maratoni su samo brojevi u nekim tablicama a ljudi koje upoznaš i koje srećeš na tim istim trkama i sa njima uživaš, deliš dobro i zlo, znoj i suze, spavaš u autobusima, svi vi koji nam pomažete da pobedimo sebe i da budemo moralni pobednici, hvala vam iskreno, najiskrenije od sveg srca!

Naravno pre trke je uvek gužva i nisam stigao da se vidim sa svima kojima sam hteo ali neka mi ne zamere, nije lako bilo biti Supermen juče. Puno odgovornosti i obaveza me čekalo. Krenuli smo lagano, sjajna ekipa se okupila i klizimo tempom 6:30/km po Beogradskim ulicama.

Nikad nisam doživeo ovakve ovacije, zezanje i opuštenu atmosferu, Slavko je samo prosipao fore i smeh nije silazio sa naših lica. Idemo lepo i po planu sve do 21km ali tada osećam da ću doživeti toplotni udar, u Jurija Gagarina ulici vetar nam je u leđa i ja ne mogu da se ohladim a teško i dišem jer me kostim jako steže oko pluća. Odlučujem da kostim skinem i dajem ga jednoj devojci koja je pomagala Mariji i loše se dogovaramo gde ćemo se naći pred ciljem da ne bih utrčao go do pojasa u isti. Trebalo mi je jako puno vremena da dođem sebi i samo zahvaljujući mentalnoj snazi sam završio ovaj maraton. Bilo mi je nenormalno vruće, nikada to nisam osetio na maratonu. Popio sam između pet i šest litara vode, nisam mogao da se ohladim a glikemije su divljale sve do 18 mmola što je bio očiti pokazatelj trenutnog preopterećenja mog ‘slatkog’ tela.

Ostajem sam i to mi najteže pada, od super zezanja, podrške i ekipe padam na samoću i tu moraš pokazati koliko si jak u glavi da se izboriš i da završiš do kraja. Kotrljajući se lagano, planiram da stignem za 04:50 i idem lepo ali imam problem da nađem devojku koja mi treba dati kostim. Stajem ispred bolnice Narodnog Fronta i čekam je i tu gubim jedno 25 minuta. Čira me nalazi tu zabrinut  jer je već prošlo pet sati ali objašnjavam mu situaciju i brige prestaju. Ćiro veliko hvala za ovaj gest!  Nailazi Marija koja mi govori da je devojka skratila put preko Zelenog Venca i ja već totalno ohlađen pešačim do cilja gde je nalazimo jedno 100m ispred-presvlačim se i ulećem u Supermen opremi kroz cilj u vremenu 05:21 gde su moji verni prijatelji koji me zabrinuto čekaju. HVALA VAM PUNO PUNO PUNO!!

VAU, kakva je ovo trka bila-od vrha do dna pa ponovo na vrh, ovo se ne zaboravlja, ostaje urezano duboko negde u meni.

I ex-presednik Srbije Boris Tadić se iznenadio kada je video Supermena :)

Poruka čitave maratonske Supermen akcije nije bila da ja pokažem da sam poseban već da vam pokušam reći-opustite se ljudi, gledate svoj život i promenite ga na bolje ako možete. Ne trošite snagu na nepotrebne stvari, ljude i događaje i UVEK GLEDAJTE ŽIVOT SA VEDRIJE STRANE! :)

Sledeća stanica Skopski maraton..prošle godine je bilo fantazija a i ove će sigurno.. Vidimo se prijatelji moji!!

Veroljuba Zmijanca sam prvi put upoznao na Novosadskom polumaratonu pre par godina. Ja sam tada već startovao sa blogom Pobedidijabetes i porukom da se sa dijabetesom može normalno živeti i da smo ograničeni samo ako mi to tako želimo. Veroljub ima astmu od malih nogu i na neki način motivisan mojim primerom hteo je nešto da promeni na bolje i vlastitim primerom to pokaže-odlučio je da istrči maraton. Nisam ni sumnjao da će uspeti, završio je Beogradski maraton 2009 godine i tako postao prvi maratonac u Srbiji sa astmom.

Veki kako ga svi znamo i zovemo je jedan od fantastično-pozitivnih-sposobnih mladih ljudi u ovoj zemlji koji želi da mnoge stvari promeni na bolje i zbog toga je napravio sajt Trčanje.rs iz koga se u međuvremenu rodio Road Runners Club Trčanje.rs. Trčanje.rs je sajt lider u regionu kada je trčanje u pitanju, jedna fantastična zbirka informacija zbog koje su mnogi promenili svoj  pogled na svet  i odlučili se za bolji, lepši i zdraviji život.

Pored samog Trčanje.rs tu je i Astma.rs, sajt koji je Veki napravio da bi pomogao svima onima koji imaju probleme sa astmom, gomila korisnih informacija koje tamo možete pronaći su promenila živote mnogih i sada im je život sa astmom mnogo lakši.

Također je i osnivač NVO Aktivan Život, kluba koji organizuje najrazličitije radionice, diskusije, predavanja, humanitarne i druge akcije. Sve sa ciljem da se mladi ljudi u Srbiji okrenu lepšim i pozitivnim stvarima.

Kao jednu od MUST DO stvari u svom životu Veki napada 8. aprila-biće to 18 dana šetnje po podnožju Himalaja. Naizgled jednostavno, za nekoga ko ima astmu može biti veoma naporno, da ne kažem opasno, ne zaboravite da je visina po kojoj se hoda 5550m a da je najviši vrh Evrope Elbrus visok 5642m a recimo Mont Blan 4810m. Veki se upušta u nešto njemu totalno nepoznato ali ne i nepremostivo tako da ja verujem da će uživati i da će sve biti u naboljem redu. Naravno na ovaj put ne ide sam već u društvu najboljih-Extreme Summit Team-a, tima vrhunskih planinara i alpinista koje predvodi prvi Srbin koji je popeo Mt. Everest-Dragan Jaćimović.

Drago mi je da ljudi kao što je Veroljub žive u Srbiji i što su moji prijatelji. Svi mi, na svoj način pokazujemo da bolest ne znači kraj života i radosti i da se granice mogu pomerati i kad mislite da je to nemoguće.

Veki prijatelju, želim ti da uživaš punim plućima i da završiš nešto što mnogi sanjaju čitavog života. Verujem da ćeš promeniti mnoge poglede na svet i da ćeš se sa ovog puta vratiti još bolji i srećniji i da će tvoja pozitivna energija nastaviti da bude primer svima onima koji su nešto želeli a nisu smeli…

Ovo je jedan od onih maratonskih vikenda kada sami maraton dolazi na peto mesto..ma kakvo peto mesto, predzadnje mesto, puno lepih stvari je bilo ispred same trke a to je meni i bio cilj. Srce mi je puno, pozitivna energija ispada iz svih džepova, prijateljstvo i humanost je bila na prvom mestu ovaj vikend!

Poziv za zajednički odlazak na ovaj maraton sam dobio od mojih prijatelja, moje ‘makedonske braće’ čiji poziv znači samo najbolje i najlepše stvari koje možete doživiti-Kireta Naučevskog i Jovice Stojanovskog. Njihov poziv se ne odbija i vrlo brzo se skuplja ekipica koja želi da ide sa njima. Iako sam pisao i pre evo i sad još jednom moram da pohvalim njihov trud, pomoć, angažovanje na svemu što rade za nas . Dragi moji veliki bogastvo koje ja imam u životu se ne meri novcem već sa vama, prijateljima koje imam po čitavom svetu. Bez vas bi ovaj život bio jedna hladna ljuštura, sa vama sunce uvek lepše sija!

Prevoz na trku je bio organizovan iz Skoplja minbusom, krenuli smo ranu ujutro pre tri sata tako da možete pretpostaviti koliko smo se odmorili za maraton, noć pred odlazak u Skoplje nisam oka sklopio jer je moja ćerkica Mila imala temperaturu i morali smo voditi računa o njoj. Sam maraton startuje 42km dalje od Soluna iz mesta Pela i ono po čemu je ovaj maraton poseban jeste to što se trči skoro ravno svih 42.195. Posle par stotina metara trčanja po ovom malom mestu izlazite na lokalni široki put i trčite prema Solunu. Prolazite većinom kroz nenaseljena mesta i industrijske zone i to je otprilike jedina velika mana ovog maratona. Sve ostalo je super-organizacija, okrepa, kese za grejanje dok čekate na startu-bilo je hladno ujutro tako da je to bio pun pogodak. Sami maraton ima negde oko 1000 učesnika što se svima svidelo-taman dovoljno ljudi da niste sami a da ne bude gužva. Ono što također nisam video ni na jednom drugom maratonu jeste medicinska pomoć koja je bila na svakom kilometru, po neka i na kraćoj relaciji, po neka na skuterima a svi zajedno su navijali iz sveg glasa za sve nas. Osećaj da vode računa o zdravlju svakoga koje bio na stazi, kapa dole nemam šta dodam više..

Ja krećem sa glikemijom 8.4 mmol-a tempom 5.30 po km i tako idem sve do 7-8km kada osetim da mi je to prejako i spuštam tempo na 6.30 po km i tako trčim sve do kraja. Ovaj maraton nisam prohodao i to je za mene uspeh, a nisam se ni ’ubio’ jer me vrlo brzo čeka Beogradski maraton. Namestio sam se na taj lagani tempo i kao u nekom kadilaku ‘provezao’ maratonsku deonicu. Završavam sa glikemijom 4.6 mmol-a i vremenom 04:24:25. Posle dve neprospavane noći i mnoooogo kilometara u sedištu i za volanom za mene je bio uspeh stići na cilj, makar i za šest sati..

Ali rekao sam već- maraton mi je ovaj vikend bio sporedan, mnoge stvari su bile daleko ispred njih a svakako najveća jeste poseta devojci Ani Ilić u Vladičinom Hanu. Ana Ilić od svoje devete godine boluje od veoma teške i retke bolesti-Fridrajhove Ataksije. Za kratko vreme postala je vezana za invalidska kolica uz niz ozbiljnih sekundarnih dijagnoza koje prate onu osnovnu: kardiomiopatija, skeletni deformiteti, zamor, mišićna slabost, dijabetes. Želeo sam da je posetim, da joj pre svega dam moralnu podršku i da njoj i njenim roditeljima pomognem savetima za lečenje dijabetesa koji je došao kao posledica osnovne bolesti.

Simbolično sam joj poklonio i monografiju Partibrejkersa ‘ Srce kuca tu je’  sa željom da je sjajni tekstovi ovog benda odvedu tamo gde njeno srce kuca. Često me novinari pitaju ko su moji idoli, evo im odgovora-mladi ljudi poput Ane koji na jedan veoma hrabar i jednostavan način pokazuju kako se bori za život. Oni sjajni mladi ljudi koji su veći od života. Istinski idoli a ne samoprozvane marionete. Emocija i količina pozitivne energije koju sam dobio od Ane ne skidaju mi osmeh sa lica i teraju mi suze na oči-one pozitivne koje daju nadu i veru u bolje sutra. Prvi utisak za mene po napuštanju zgrade u kojoj Ana živi jeste bilo pitanje smisla svakodnevnog, hladnog, bezličnog materijalnog života koji je danas nametnut a koji je većina prihvatila. Ne mogu vam opisati besmislenost mnogih stvari za koje ljudi misle da su bitne posle susreta sa jednom ovakvom divnom devojkom. Moram priznati da mnoge stvari u mom životu neće biti iste posle susreta sa Anom.

Ana je napisala knjigu pesama Pod svetlom istine  o kojoj sam pisao i koju još nisam pročitao čitavu, ne smem, emocije već posle pročitanih par redova isteraju mi suze na oči. Ja tu knjigu čitam kao lek-po malo, po potrebi, kad se osetim sam i kad se zaželim pravih reči. Pomozite Ani i kupite  njenu knjigu, učinićete dobro delo i dobićete prelepu zbirku pesama koju ćete sigurno zavoleti.

Ovaj vikend je bio pravi spoj onih stvari koje za mene čine smisao života, trčkaranje za nekim minutama je apsolutno nebitno i prolazno, prijatelji koje imam i koje svaki dan imam sve više su za mene ono bez čega ja ne mogu da živim. Bez TV-a i interneta bih mogao, bez prijatelja i svih onih pravih vrednosti ne mogu. A pošto vas imam puno moja duša će uvek biti zdrava jer je lek za nju besplatan i nalazi se svuda oko mene.

Hvala vam svima koji ste nam ulepšali ovaj vikend! Puno mi je srce, verujem i vama!

Sećam se kao da je juče bilo..sećam se kada sam stajao na onom bednom hodniku još bednije zgrade klinike i gledao ljude kako slobodno šetaju napolju a ja sam morao da ležim na odeljenju i da se borim sa nečim meni totalno nepoznatim u tom momentu. Tu sliku nikad neću zaboraviti i pamtiću je dok budem živ. A upravo ona je bila okidač da rešim da se ne predam..i nisam se predao i neću nikad a slika poviše to i potvrđuje-eto za svaku godinu dijabetesa ja imam istrčan po jedan maraton. A u početku je sve izgledalo tako daleko i nemoguće ali kad nešto želiš onda to i možeš. I zato ako me neko pita zašto volim toliko da trčim, zašto mi nije problem da ustajem rano ujutro i kad je hladno i kad kiša pada odgovoriću mu-zato što želim da budem zdrav, želim da budem onaj koji će slobodno da šeta napolju dok snežne pahulje veju.. Ne želim da stojim na onom bednom hodniku i gledam kroz prozor… Želim da slobodno i zdravo živim i ništa više od toga..

I zato molim i vas da se ne predate i ne posustanete, problema i prepreka je puno ali one nisu večno nepremostive.. Nije lako nikad bilo, nije ni sad ali je moguće..Potrudite se, menjajte sebe ako ne možete okolinu i bićete srećniji, zdraviji i zajedno ćemo šetati napolju dok snežne pahulje veju….

Ostajte mi veseli i zdravi prijatelji moji ma gde god da ste na ovoj kugli zemaljskoj…

Temperamentni Italijani, gužva gde god da se okreneš, uske uličice kojima se trči i momenat uletanja u voz u zadnjem minutu-bio je ovo veoma uzbudljiv i haotičan maratonski vikend za mene.

Prva dva maratona ove godine sam trčao u povoljnijim temperaturnim uslovima-kad se već smrzavam svako jutro na treningu ne moram i na trci pa je Rim bio odlično rešenje jer je tamo u martu toplo i bila je mala verovatnoća da se desi nešto nepredviđeno. Kad na to dodam i trčanje među svim onim istorijskim građevinama Rim se nametnuo kao ‘must run’ maraton. Ove godine je startovalo 16046 trkača, 82.5% su muškarci a 17.5% žene, 9000 su italijani a 7000 stranci.

Prošle godine sam imao puno problema sa sinusima a imam ih i ove godine i jednostavno osećam da uopšte ne dišem punim plućima. Ti problemi su se pojavili otkad trčim u Pančevu u jutarnjim časovima, vlažan i hladan da ne spominjem i zagađen vazduh očigledno izaziva zapaljenje sluzokože i meni je nos često zapušen. Zadnjih nedelju dana se stanje pogoršalo i malo sam se bojao kako ću disati na trci.

Ne bi ni to bio problem da nisam morao stići na voz koji ide za aerodrom-morao sam da stignem da se vratim na posao a pre svega da vidim svoju ćerku Milu. Ja jednostavno pre-emotivno reagujem kada ona nije sa nama i svaki odlazak u inostranstvo mi teško pada. Dan uoči polaska dobio sam knjigu Ane Ilić-Pod svetlom istine - pročitao sam samo uvod i nisam smeo dalje jer mi je naterala suze na oči. U haosu svakodnevnog praznog i materijalnog života zaboravljamo one kojima je pomoć potrebna a sa ovakvim stilom života svi smo potencijalni kandidati. Doniranjem novca Ani dobijate ovu knjigu koja će vas baciti u visine odakle ćete tresnuti od zemlju da nećete znati šta vas je snašlo..

Što bi rekao moj prijatelj Milan Miletić-ovakvi maratoni nisu pravljeni za jurcanje već da u njima uživaš i zbilja je tako. Sam start trke ispred legendarnog koloseuma,

i još na desetine istorijskih građevina pored kojih prolazite teraju vas da usporavate da ih gledate jer svojom grandioznošću to i zaslužuju,

Fontana Di Trevi

Bazilika Sv. Petra

Vittoriano na trgu Venecija

Iako sam ja želeo da ovaj maraton trčim pet sati i da u njemu baš uživam ja sam morao da ga završim za maksimalnih četiri sata i petnaest minuta jer me posle trke čekala dvo-kilometarska uzbrdica do železničke stanice i voz koji polazi u 01:52 na koga sam morao da stignem da ne zakasnim na avion. Iako je i čak i meni zvučalo ‘ma to neće biti problem’ nikad se ne zna kako će se telo ponašati i da li će sve biti u redu. A ovaj put nije bilo baš sve kako treba jer me od početka mučilo disanje, od starta pa do cilja ja nisam imao vazduha i kad vam kažem da mi je lakše bilo u rudniku shvatićete. Verovatno zbog velike vrućine i vlažnosti koju sam ja bar osećao nije mi išlo kako sam zamislio ali sama pomisao da ću zakasniti na voz me terala napred. Rekao sam da nikad više sebi neću postavljati ovakve ultimatume-nikad više!

Start trke i standardna gužva ali odlično organizovana što se i očekivalo, stojim ispod koloseuma i uživam jer me čeka interesantna trasa na kojoj nisam bio.

Glikemija 11.8, dobra za start maratona, ovaj put je nije adrenalin odgurao u nebesa. Krećemo preko kaldrme i u onom stampedu treba mnogo koncentracije da nezapnem za neku kocku i završim a da nisam ni počeo.

Rafael me upozorio na kaldrmu i setio sam se njegovih reči pogotovo posle 30-og kilometra kada noge stradaju na njima. Kad stanem na asfalt osećao sam neverovatno olakšanje i ubrzanje. Od početka mi nije išlo dobro, jednostavno osećaj kao da nemam jedno plućno krilo, noge su bile fantazija ali nedostajalo mi je kiseonika. Glikemija od početnih 11.8 u prvih 45 minuta je skočila do 18.3 a zatim počela da pada i negde pred kraj se zaustavila na 7 mmol-a. Po meni velika prednost kontinuranog praćenja glikemije nije na samoj trci jer je tada uvek sve jasno, veće je korist da dva dana ranije i jedan posle pratite kretanja i da tada sve bude ok. Jer ako tada budu dobre glikemije na trci će biti puno lakše a i oporavak je brži.

Negde od 25-og kilometra koristim metodu ‘malo hodaj pa brzo trči’ i tako idem sve do kraja čitavo vreme prateći da stignem u zadatom vremenu na cilj. Trka u početku ide oko starog dela da bi vas na kraju vratila u samo srce Rima gde je naporno ali prelepo i interesantno za trčanje. Turista ima na stotine hiljada i stalno vam presecaju put što u nekim situacijama zna da bude riskatno.

Veoma je teško juriti neko dobro vreme na ovoj trci jer često ulećete u male uske ulice gde se maltene hoda kolika je gužva.

Ja u tom klackalica ritmu završavam maraton, brzo prolazim kroz cilj, uzimam medalju i nastavljam brzo da se probijam kroz gužvu i laganim trčanjem nastavljam 2km uzbrdo do železničke stanice i onako direktno znojav sa medaljom oko vrata utrčavam u voz. Nisam smeo da rizikujem da ostavim stvari u kamionima već ih je preuzela moja supruga i držala kod sebe. Naravno odlepio se kateter od pumpe i glikemije krenule u nebesa tako da sam morao u onoj gužvi da menjam kateter naočigled pogleda ljudi koji su stajali oko mene. Tu nema stida ni čekanja, mora da se stavi novi kateter jer u protivnom glikemija stiže vrlo brzo do 20 mmol-a.

U sličnom haotičnom ritmu ulećem u avion podsećajući se gde sam bio pre sat vremena i koliko mi je bilo teško. Shvatio sam da sam psihički ojačao i da mogu da se nosim sa problemima tokom maratona a kojih je na ovom bilo od početka…

Sledeća stanica-maraton u Solunu 01. aprila ako sve bude ok….

Da mi je neko pričao pre pet godina da ću u mesec dana trčati dva maratona rekao bih mu da ne lupeta ali eto bliži se i taj momenat-sledeći vikend je maraton u Rimu koga ću trčati samo tri nedelje posle Kristall maratona u Nemačkoj.

Možda nekim zagriženim maratoncima to i ne izgleda tako blizu ali dijabetičari se sporije oporavljaju od zdravih sportista, jednostavno zbog nedostatka prirodne regulacije insulina čitavi metabolizam je poremećen i moje telo je na neki način u blagom haosu. Koliko god da se ja trudim da sve držim pod kontrolom to nije isto kao kod vas kod kojih pankreas normalno funkcioniše. Ponekad dok trčim razmišljam kakav bi osećaj imao kada bi mogao bar na nedelju dana da budem zdrav, ubeđen sam da bi sportske perfomanse u kratkom roku bile znatno poboljšane.

Juče je na Adi održan 3. Ultramaraton Maraton Maratona ,

sjajna trka na kojoj sam učestvovao prošle godine kada sam pretrčao 50km za šest sati. Ove godine sam došao da istrčim jedan krug oko Ade sa prijateljima i da na simboličan način podržim ovu manifestaciju za koju se nadam da će biti sve posećenija i bolja. Nisam učestvovao iz dva razloga: suviše mi je blizu maraton u Rimu a u 11 sati na Banjici je bio zakazan prvi početni promotivni trening Dr. Veska Draškovića.

Dr. Draškovića sam prvi put upoznao gostujući u tv emisiji Uvećanje gde me iznenadio svojim pozitivnim stavom i istraživanjima na temu dijabetesa i fizičke aktivnosti. On je osnivač Studija NO 1, prvog privatnog studija za sport, rekeraciju i fizičku kulturu u Srbiji. Odlučio sam da probam trenirati po njegovoj metodi i moram priznati da sam se oduševio sa njegovim znanjem i pristupom na treningu. Za razliku od većine fitness treninga danas koji mene podsećaju na neki plesni podijum gde se nesistematski uvode pojedinci u vežbanje, njegov sistem doziranog opterećenja mi izgleda odličan i totalno logičan. Ono što većina ljudi sazna na ovom treningu jeste da im je motorički deo jako loš ili jednak nuli.

Dogovorili smo se da Dr. Drašković održi par promotivnih treninga za dijabetičare kako bi im ukazao na bitnost fizičke aktivnosti u svakodnevnom životu i prvi trening je bio zakazan za jučer. Na facebook grupi Plavi Krug je vladalo veliko interesovanje i prijavilo se preko deset dijabetičara ali došle su samo četiri devojke.

Iako sam znao da će biti tako ne mogu da kažem da nisam razočaran-ipak sam se nadao da će konačno dijabetičari početi da se bude i da će početi zajedno u većim grupama da vežbaju. Oni koji nisu došli verovatno misle da je to samo jedan u nizu fitnes treninga ali ovo je zbilja nešto drugačije, ogromno znanje Dr. Draškovića i njegov pozitivan pristup problemima uz veoma neobičan ali veoma precizan i doziran trening su stvarno nešto nestandardno na ovim prostorima. Iako često čujem da dijabetičari shvaćaju bitnost fizičke aktivnosti kao jedne od najbitnijih stavki u lečenju bolesti ( lek, dijeta, vežbanje) ne vidim da je nešto i primenjuju. Kad god organizujemo neku akciju nema nikog, ne znam u čemu je problem, shvatam da ima onih koji imaju porodice ili možda rade ali garantujem da većinu mrzi da dođu. Njima je cimanje jednom u nekom periodu da sednu na autobus i dobiju besplatno znanje na poklon koje će im unaprediti život i zaustaviti komplikacije. Ne kapiram ih uopšte… Ne kapiram ni one mlade dijabetičare koji vole cigaretu više od svog oka ili svoje noge a vidim da mnogi puše.. Zašto ljudi? Kome se vi dokazujete?

Smatram da je lepše i zdravije da se okupljamo na sportskim aktivnostima i da vlastitim primerom pokažemo drugima kako se treba ophoditi prema svom telu. Zdravi ljudi ne moraju da žive zdravo ali dijabetičari MORAJU da vode zdrav život. Svaki početak je težak, nivo diskriminacije u Srbiji je i dalje visok ali ne smemo se predati, život je pred nama! Ja se iskreno nadam da će nas na  sledećem treningu biti puno više i da će sportske aktivnosti vikendima postati nešto sasvim normalno što se ne propušta.

Ljudi, samo zajedno možemo promeniti lošu sliku o dijabetesu koja vlada u ovom društvu i jednom zauvek rešiti probleme koji se stalno ponavljaju.

Posle maratona u Rimu sledi još teži test za mene-maraton u Solunu koji je samo dve nedelje posle, pa zatim Beogradski i Skopski koji će također biti na manje od mesec dana.

Ali sve se može kad imaš želju i kad čvrsto veruješ u tu želju!

Ako bi me i za 50 godina i posle 100 istrčanih maratona upitali koji bih izdvojio kao poseban odgovor bi bio- Kristal maraton u Nemačkoj. Razlog zbog koga se ovaj maraton izdvaja od svih drugih jeste činjenica da se trči  ispod površine zemlje za razliku od ostalih koji se trče iznad.

Za ovaj maraton sam saznao slučajno, na internetu, tragajući za trkom koju bih trčao u februaru. Oduševio sam se već prvog sekunda i sve bi to bilo savršeno da ja nemam mali, ali mali problem sa klaustrofobijom. Jednostavno ne volim liftove i retko kad ulazim u njih a sad sam se trebao spustiti 500m duboko u zemlju. Ako bi  za neki događaj mogao reći da sam se borio sa samim sobom i iz toga izašao kao pobednik onda je to definitivno ovaj. Koliko god ne razmišljao o tome nikako nisam mogao da znam kako ću se osećati kad izađem iz lifta i kada shvatim da sam 500m pod zemljom. Zato za ovaj moj odlazak niko nije ni znao sem najbližih.

Maraton se trči u gradiću Merkers, u Nemačkoj,  u nivou između 500 i 700m ispod zemlje u rudniku soli koji se povremeno otvara za turiste. Rudnik ima specifičnu klimu koja liči na pustinjsku-vlažnost je jako niska 40% a minimalna temperatura 21C. Kad sam se prijavio nisam znao da staza nije ravna več izuzetno teška i da više liči na planinske maratone, konstantno se smenjuju veoma oštre uzbrdice i nizbrdice a ravnog dela nema ni 50m. To je u stvari planinski maraton sa pustinjskom klimom koji se trči u rudniku-pa kako odoliti ovako nečemu? Ja nisam mogao da odolim!

Organizacija samog događaja je odlična, dve okrepne stanice po krugu, merenje čipovima. Zapravo postoje dve trke maraton i 10.5km i mogu vam reći da bih voleo sledeće godine probati 10.5km. Zašto? Zato što je ovo najdinamičnija i meni najinteresantnija staza na kojoj sam trčao i bilo bi pravo uživanje trčati tri kruga maksimalnim tempom. Staza je kao roller coaster-čas si dole, čas si gore, čas ideš levo čas desno a sve sa nekim nagibima i širokim prolazom tako da preticanje ne predstavlja problem. Ono što me oduševilo jeste ogromna sigurnost čitavog događaja, nosili su se i kacige na glavama, što je mene opustilo i pomoglo mi da pobedim strahove i razmišljanja koja su mi se vrzmali po glavi.

Liftovima smo spušteni na 500m pod zemlju a zatim jednom ludačkom vožnjom specifičnim kamionima preveženi do glavne dvorane gde je bio start i cilj i gde su smešteni učesnici, okrepa i sve ostalo.

U dvorani su postojali stolovi i klupe, toaleti(nisam verovao svojim očima kad sam video) tako da sam veoma opušten i odmoran dočekao trku.

Gužve nije bilo jer su trke limitirane i nije bilo puno trkača. Start maratona je bio u 11h, ja startujem polako i odmah 100m posle starta kreće duga i jaka uzbrdica koja završava oštrom nizbrdicom, veoma interesantno i uzbudljivo. Prvih par krugova idem ispod 6min/km jer sam oduševljen ambijentom i profilom staze, što je možda i bila greška ali šta ću kad volim :). Ono što je otežavalo čitavu priču jeste mrak na pojedinim delovima staze zbog čega sam morao nositi lampu jer je postojao rizik da zapnem za nešto i da padnem, pogotovo na brzim nizbrdicama gde se u početku trčalo veoma brzo, da ne kažem letelo.

Glikemija na početku trke mi je bila 10.7 mmol-a i do kraja je samo padala a završio sam sa 7.2 mmol-a, zbog veoma niske vlažnosti vazduha i jakih uzbrdica bilo mi je veoma vruće te sam popio ogromnu količinu vode a o ugljenim hidratima da i ne pričamo-dekstroza, med, banane, suvo voće pa čak i koka-kola koju nikad ne pijem! Ono što sam također osetio na ovoj trci a nisam ni na jednoj do sad jeste opterećenje na srce, koje je bilo jako veliko, otežano sam disao čitavo vreme-pri kraju trke čak i na nizbrdicama. Jako nepovoljna klima u rudniku je definitivno učinila svoje i napravila od ove trke pravi ‘put za pakao’.

Također sam konačno pronašao pravi flaster (IV 3000) za Minilink senzor koji je uspeo izdržati sav taj znoj koji je išao sa mene.

Zbog veoma nezgodnog ali interesantnog profila staze zglobove sam bukvalno razvalio i zadnja tri kruga  sam morao da pazim čak i na oštrim nizbrdicama jer su bolovi bili veoma jaki. Koristi sam taktiku koju me je naučio Sale Antić i na oštrim uzbrdicama sam brzo hodao a na ravnom i slabijim nizbrdicama trčao što brže mogu. Ta taktika se pokazala super i završio sam za 04:34:19, za mene fantastično vreme i ubeđen sam da je taj dan bio neki asfaltni (čitaj-dosadni) maraton da bih ga razbio.

Glikemije mi nisu bile dobre dan pred trku-posle 14 sati vožnje automobila legao sam mrtav umoran i u četiri ujutro ustao da izmerim glikemiju i uradim kalibraciju insulinske pumpe. Umesto da iskalibrišem pumpu ja sam greškom dao 8.2 j insulina kolika mi je bila glikemija u tom momentu i probudio se sa hipo 1.7 koji me je strašno protresao i pokvario mi glikemije čitavi sledeći dan. Srećom mi šećer nije bio višlji inače bi tek imao probleme..

Interesantno je bilo i to što sam se prijavio ekipi hitne pomoći koja je bila dežurna na trci a oni su vidno zabrinuti posmatrali mene više nego ostale trkače a ja sam im se pri svakom prolazu javljao podignutog palca, čisto da ljudi ne brinu i da znaju da je sve ok!

Ono što je otežalo čitavu priču ali na neki način i to je pobeda jeste vožnja automobilom-vozio sam dva dana pred trku 1300km do Bad Salzugena gde sam spavao i odmah iz rudnika za Beograd, gde sam u ponedeljak ujutro došao na posao, i onda se poslodavci žale da su dijabetičari slabi radnici, nek oni izdrže sve ovo i neka stignu na posao bez odmora, baš da ih vidim…

Definitivno mene motivišu ovakvi maratoni, puno su mi interesantniji od gradski asfaltnih i nastojaću kad god mogu da ih trčim. Puno detalja, događaja, zanimljivosti čine ovu trku deset mesta ispred svih i verujem da će tako i ostati.

Znam da sam prvi maratonac iz Ex-Yuge koji je trčao ovakvu trku i da sam prvi dijabetičar na svetu koji je završio maraton u utrobi zemlje ali ja se ponosim samo sa tim što sam pobedio samog sebe u mračnim hodnicima i još jednom dokazao da nema prepreke za normalan život sa dijabetesom. I najveći problemi mogu da se reše samo ako postoji odlučnost i dobra volja.

Ovu trku sam trčao za vas i posvećujem je vama, mojim prijateljima koji veruju u lepše i bolje sutra….