Da li ste nekad trčali maraton na kome svih 42 195 m sa razglasa praši AC/DC, Judas Priest i ostala hard’n'heavy ekipa? Da li ste nekad trčali maraton na kome u startnom paketu dobijate pivo? Naravno, bezalkoholno. Da li ste nekad trčali maraton koji je toliko dinamičan i interesantan da vas ni jednog momenta ne hvata dosada i kriza? Niste? Vreme je da u svom trkačkom kalendaru za 2013. godinu upišete i ovu trku kao obaveznu!

Od prvog momenta kada mi je Drago Boroja predložio ovaj maraton osećao sam da će ovo biti odličan događaj. Trčanje u podzemnoj garaži mi je u startu obećavalo neku akciju i totalnu različitost od klasičnih i većinom dosadnih gradskih maratona. Skupila se mala ekipa-Drago, Srećko, Ćira i ja i odlučila da autom skokne do Češke za vikend. Naporno je provesti za volanom 10 sati dan pred maraton ali niko od nas se nije pokajao već smo se svi zajedno složili u tome da je ovo bio jedan veoma lep i neobičan maraton. U Češke Budejovice stižemo u petak popodne, smeštamo se u odličnom i jeftinom hostelu koji se nalazio odmah preko puta tržnog centra u kome smo trčali. Lagana šetnja po gradu i traženje pivnica koje su prepune ljudi, večera i spavanje.

Ustajanje ujutro, odlazimo po startne brojeve, upoznajemo se sa domaćinima i prostorom gde trčimo. Sama garaža je velika i krug koji se trčao je organizovan u obliku ćiriličnog slova P, sve je čisto i spremno bez greške, organizacija na zavidnom nivou. Trka je limitirana na 120 učesnika i ne mogu da je trče oni koji su viši od dva metra jer su cevi od grejanja i instalacije na toj visini i udarali bi glavom od njih.

Start trke u deset i krećemo :) Temperatura u garaži nešto preko deset stepeni, ventilacija odlična, nema prašine, staza najravnija što sam video :), ma savršeno za trčanje! Pošto se trčalo 63 kruga svi takmičari su imali čipove a na video bimovima se moglo videti prolazno vreme i krug koji ste završili. Kad uđete u poslednji krug vaše ime dobije zelenu boju i znate da finiširate maraton, Veoma dobro i praktično rešeno i naravno-funkcionisalo je bez greške.

Već posle par krugova su nas prestigli brži takmičari i svi smo se izmešali što je trku učinilo tako interesantom i dinamičnom da vam ja to ne mogu opisati. Stalno se nešto dešavalo, čas vas prestižu, čas ste u levoj krivini, čas u desnoj, o dosadi nije bilo govora. Uvek se setim Beogradskog maratona i dosadne deonice u Jurija Gagarina. Ono što je mene najviše oduševilo jeste razglas i muzika koja je išla sa njega-AC/DC, ZZ Top, Judas Priest, Bon Jovi. To mi je davalo takav moral da sam se topio od sreće!

Ja krećem lagano i bez ikakvih trzavica, kriza i problema idem tako sve do kraja, glikemija na početku 10.7 a završavam sa 4.4. Nosio sam senzor za pumpu koji se ovaj put nije odlepio, pojeo sa osam kesica meda (160gr), jednostavno negde posle 30km ne mogu da zaustavim glikemiju koja pada i tu samo jedem med ali i to je sve malo. Naravno pumpu sam ugasio pre toga ali ne vredi, kod mene tu počinje rupa bez dna kad su u pitanju ugljeni hidrati. I to se oseti i te kako u nogama, počinjem malaskalo da trčim. Ono sa čim sam posebno zadovoljan jeste to da nisam prohodao, trčao sam sve vreme i verovatno zbog dobre muzike bio psihički jači nego uobičajeno. Takve su pesme puštane da nisam od sreće mogao da stanem! Oni koji me znaju da trčanje volim više od bilo kog sporta upravo zbog njegove jednostavnosti i slobode koje pruža. Na trkama mi se dešava da plačem od sreće-to mi se desilo i juče, u 38. krugu počinje Rock’n'roll train od AC/DC i dešava se nešto u mom organizmu što ja teško mogu drugima da objasnim. Sav se ježim od radosti i u isto vreme počnijem da plačem od sreće! Bacam pogled na displej pumpe, glikemija 6.6, svaka dlaka mi stoji pod 90 stepeni na koži, čitavo telo doživljava prosvetljenje i ja ‘lebdim iznad betona’. To je jedan momenat bezuslovne sreće koji mene drži sve do kraja pesme, momenat zbog koga svakodnevno ustajanje za trening i sve ono odricanje koje postoji postaje opravdano. Rock’n'roll train i ja zajedno uživamo, trčimo, pobeđujemo dijabetes! U tom momentu ne postoji ništa lepše za mene na ovom svetu.. Najčistija ovisnost koja postoji..

Nošen dobrim ritmom, veoma raspoložen završavam maraton za 04:19:10. Medalja, masaža, topli obrok posle trke-sve je tu i o svemu se mislilo. U ničem se nije preterivalo ali ništa nije ni falilo. Kompletna ekipa iz Srbije prezadovoljna trkom i svim onim što ju je pratilo. Dobar je fazon ako povedete devojku ili suprugu, ona ne mora da se dosađuje- dok vi trčite već ima čitavi tržni centar iznad u kome može da uživa dok vi bitku bijete, fer zar ne?

Dan pre sam imao priliku da upoznam Simun Aleksandra, čoveka koji je istrčao 641 maraton! Mnogi bi pomislili da je veoma mršav ili da izgleda ko zna kako ali on je jedan običan čovek koji samo voli da trči..

Vraćamo se u sitnim jutarnjim satima u Beograd, Drago ostaje u Češkoj odakle odlazi u Poljsku jureći nove maratone.

Šta dodati na sve ovo? Samo jednu stvar-ako možete ne propustite ovaj maraton sledeće godine, nećete se pokajati sigurno, verujte mi!

Nakon dužeg vremena ponovo sam prisutan na blogu. U međuvremenu nije bilo nekih specijalnih stvari o kojima bih pisao-sezona je počela, treniram već duže od dva meseca i za sad sve dobro ide bar što se tiče treninga i zdravlja. Što se tiče nekih drugih stvari tu baš nije sve kako bi trebalo da bude..

Slatki karavan zdravlja ’Od Vardara do Triglava’ je bar za sad otkazan jer se lanac za koji sam mislio da je veoma jak ispadanjem jedne karike raspao kao da nikad nije ni bio.  Humanost treba biti iznad vlastitih interesa ali očigledno sam pogrešio u proceni ljudi.

Razočarali su me i sponzori koji su puno obećavali a malo od toga ispunili tako da verovatno od akcije 12 maratona godišnje-jedan mesečno neće ništa biti, bar ne ove sezone..

Trebao sam juče da trčim maraton u Slovačkoj ali zbog nekolegijalnosti dela ekipe koja je trebala ići sa mnom i podeliti troškove putovanja nisam otišao..Nešto što se nedeljama zna i dogovara ne otkazuje se dan pred polazak. Možete istrčati 100 maratona ali ako niste čovek od reči sve vam pada u vodu!

Dva dana pred maraton sam stavio senzor koji kontinuirano meri glikemije a one se prikazuju na displeju insulinske pumpe i iskoristio situaciju da napravim mali foto album koji će vam nadam se bar malo pomoći da shvatite šta se dešava sa glikemijama tokom fizičke aktivnosti. Sve treninge sam radio onako kako ne treba, tj. nisam korigovao doze inulina i UH samo da bi videli šta se dešava sa glikemijama i da bi u zavisnosti od osobe do osobe promenili režime ishrane i datog insulina.

Prvi dan sam radio vežbe snage i posle svake serije sam slikao glikemije, početna glikemija je bila 6.5,

posle pet serija po četiri zgiba glikemija je počela da raste na 7.2,

posle pet serija sklekova i vežbi sa elastičnim trakama glikemija nastavlja da raste na 7.4,

i na kraju posle svih vežbi i trbušnjaka raste još brže na 9.5,

Trenizi snage i aerobni treninzi koji traju do sat vremena u većini slučajeva izazivaju podizanje nivoa šećera u krvi i na to treba obratiti pažnju. Naravno svi smo različiti i ovo ne mora da bude kod svakoga ali kod većine jeste. Kod neutreniranih dijabetičara može da se desi da hipoglikemija brže dođe.

Jutros sam imao po planu 18km trčanja plus pola sata bici trenažera, skoro dva i po sata  minuta aerobnog vežbanja. Počeo sam sa glikemijom 8.0,

u prvih 25 minuta trčanja glikemije rastu na 9.4,

i tu većina greši jer misli da će one nastaviti rast i ne uzimaju dodatne UH a poneki uzimaju i insulin ali moje iskustvo govori drugačije-od samog početka morate da se pripremate za pad šećera koji će vrlo brzo da se počne dešavati i koji vas vodi u hipo ako nešto ne uradite. Naravno obavezno smanjivanje insulina pre teških trka i treninga!

Posle 9km dešava se čudo :), glikemija kreće dole, sad je 7.2

Meni je to znak da odmah počnem uzimati UH jer je to jednosmerna ulica koja se završava sa sigurnom hipoglikemijom, posle 18km trčanja vrednost je 4.6,

A posle 18km i pola sata bici trenažera, tj ukupno 2h 25min. vežbanja vrednost je bila-hipoglikemija!

I pored toga što sam uzeo dve čokoladice i kesicu meda hipo me stigao ali ja sam naučio da ga rešim bez stajanja, što bi se reklo ”na nogama”.

I sad na kraju neki bi rekli-pa dobro završio si sa dobrom vrednošću ali ono što predstoji i što ja ne volim jeste veliki skok glikemije posle i koja je sat vremena posle treninga bila 10.4 mmola. Upravo zbog toga što sam zakasnio sa unosom UH dozvolio sam da me sustigne hipo, da imam pad snage i da imam visoke glikemije nakon treninga. Da sam smanjio bazalne doze insulina i da sam na vreme uzeo UH svega ovoga ne bi bilo. Nije lako sve idealno uskladiti i treba puno iskustva i testiranja da bi shvatilo kako vlastito telo funkcioniše.

Noćas sam imao i hipo koji još uvek na sreću fantastično osećam-moja pumpa je podešena da region od 4.5-9.5 mmola i čim izađem iz tih granica ona me upozorava. Kad je bila hipo ona je pokazivala 5.1,

Ja sam osećao da imam hipo i uzeo sam da izmerim ručni  meračem i vrednost je bila skroz drugačija,

Ovo može biti veliki problem za decu i one koji slabo osećaju hipo, nadam se da će merenje senzora u budućnosti biti daleko preciznije.

U svakom slučaju korišćenje CGM sistema ima puno pozitivnih stvari i ja mislim da će u budućnosti ovaj sistem biti jeftiniji i pristupačniji većini dijabetičara što će im omogućiti bolji i kvalitetniji život. Pomoću njega vrlo lako utvrdite koje vam namirnice brzo podižu šećere i rešite mnoge svakodnevne oscilacije koje vam prave probleme.

A nadam se da sam vam bar malo razjasnio neke stvari a ako nisam pitajte me možda znam odgovor na vaše pitanje :)

Okupljanje zakazujemo u Caffe-u Lago(treći kafić posle restorana Jezero) na Adi Ciganliji. Okupljanje počinje u 10:00h a trčanje i šetnja startuje u 10:30.

Ko je pozvan?

Apsolutno svi-dijabetičari i oni koji to nisu, svi oni koji žele da saznaju više o značaju fizičke aktivnosti u lečenju dijabetesa i da se upoznaju sa aktivnostima Kluba Trčanje.rs, bez obzira da li su na samom početku trkačkih pohoda, rekreativci, napredni rekreativci ili su profesionalci. Svi su dobrodošli sa naglaskom na omladinu i decu..  Potreban vam je samo par patika i dobra volja.

Malo ćemo da trčimo, šetamo i pre svega da se družimo i razmenjujemo iskustva, širimo pozitivan uticaj na sve one koji žele da počnu sa trčanjem i promene životne navike. Ovo je sjajna prilika da na jedan lep i aktivan način provedete nedeljno jutro.

Važnost ovog događaja je da pokažemo društvu i ostalim dijabetičarima da mogu normalno živeti sa svojom bolešću i da im ona ne treba predstavljati prepreku za bilo šta u životu. Oni koji još nisu počeli da menjaju životne navike naučiće kako da urade prvi korak koji je za mnoge najteži.

Poželjno je da svi dođu u plavim majicama, trenerkama, jaknama i na taj način simbolično obeležimo 14. novembar koji je Svetski dan borbe protiv dijabetesa.

Tog dana povedite i one svoje prijatelje koji bi želeli da počnu da treniraju, ali nisu dovoljno motivisani. Nema boljeg načina da se počne sa trčanjem nego kad se neko nađe u takvom okruženju gde je trčanje sasvim normalna stvar, gde je trčanje stil života.

Znači dosta ste čekali, od nedelje krećete u nove pobede koje će vam unaprediti život i sigurno poboljšati kontrolu bolesti!

Sasvim slučajno se poklopilo da jučer uradim prvi trening u novoj sezoni i da bude konferencija za štampu na kojoj sam učestvovao zajedno sa prijateljima iz Dijabetološkog saveza Srbije. Nadam se da će od danas ipak biti bolje u životima svih dijabetičara u Srbiji jer je realno situacija sve gora i gora. A i ne samo njih već svih ljudi koji žive u njoj..

Pre nekoliko godina sam startovao sa akcijom koja je imala za cilj da napravi dijabetičarima bolji položaj u ovom društvu, da dobiju bolji status u svakom pogledu kao i najsavremenije terapije koje postoje. Smatrao sam da svako od nas, na neki svoj način, u svom mikrokosmosu može pomoći i da samo svi zajedno ujedinjeni možemo prebroditi probleme i teškoće na koje nailazimo-zrno po zrno pogača, kad već ne može drugačije. Sve ovo vreme ja uporno radim na tome, koliko god mi to obaveze dozvoljavaju a imam ih puno.

Putovao sam na trke, dobio razna priznanja i nagrade i na neki način bio ambasador zemlje Srbije. Mnogi stranci su promenili mišljenje o njoj kada su me upoznali. Zauzvrat sam samo želeo da ta država bar malo stane iza nas i obezbedi nam onaj ljudski minimum-savremene terapije za lečenje i manju birokratiju oko svega toga. Na moju žalost to se nije desilo i sve je lošije. Pre nekoliko meseci smo javnosti izložili pet gorućih problema koje imaju dijabetičari u Srbiji a njih danas ima sve više. Potrošnog materijala za insulinske pumpu koju i  ja koristim nema već mesecima, doktori se kažnjavaju jer deci prepisuju kvalitetnije insuline(analoge), tračice neophodne za bolju samokontrolu nam se daju na komade, savetovališta i dalje ne postoje. Iako sam ja veliki optimista i ne volim da pišem pesimističke članke ovaj bi mogli nazvati realnom slikom Srbije danas. Ima još puno problema i verovatno bi mi trebala dva članka samo za njih.

Država ne shvata ozbiljno stanje u kojima se mi nalazimo i zdravlje koje nam se ugrožava. Mnogi su ugasili svoje insulinske pumpe, ja imam potrošni materijal za još nedelju dana. Ja sam zdrav i nemam komplikacije ali oni koji ih imaju-njima svaki dan znači puno. Situacija je veoma ozbiljna i mora brzo da se preduzme nešto već do kraja nedelje.

Mediji moraju da nam pomognu i da na njima poznat način utiču na ljude iz vlasti koji odlučuju o ovim problemima. O ovome bi trebalo da se priča non stop dok se god ne nađe neko rešenje.

Za sezonu 2012 sam planirao jedan maraton mesečno, 12 godišnje-pa dve hiljade i DVANAESTA je godina jel? :) Biće to veoma interesantna sezona a maraton sezone sam planirao da trčim u Rusiji-zapad je out istok je in!

Također je u planu veseli karavan trkača i svih onih koji žele da pomognu u podizanju opšte svesti o dijabetesu kao i edukaciji dijabetičara. Povezaćemo sve bivše Jugoslovenske republike i pokazati da dijabetes ne poznaje granice. Većina dijabetičara je loše edukovana i tu nešto mora de se promeni. Smatram da će ova akcija biti jedan od početnih koraka skidanja ‘edukativnog mraka’ kada je dijabetes u pitanju. Povezaćemo udruženja i zajedničkim snagama ćemo izgurati ovu akciju. Ja verujem da mi to možemo, da ne kažem da MORAMO!!

Još jedna veoma uspešna sezona je završena. Ispunio sam vlastita očekivanja i u potpunosti sam zadovoljan kako je prošla, istrčao sam četiri maratona, svoj prvi ultramaraton, boravio u dva prelepa dijabetes kampa i dobio Lifemaster nagradu u Londonu. Jedino što mi je žao a što meni puno znači jeste da ove sezone nemam ni dan planinarenja ali nisam mogao da sve postignem-porodica, prijatelji, posao, treninzi, puno je prioritetnijih stvari bilo i od nečega sam morao odustati. Planine će me čekati uvek na istom mestu tako da će biti vremena i za njih…

U februaru sam boravio u Londonu gde sam u sklopu svetskog kongresa za dijabetes dobio Lifemaster nagradu.

U martu sam istrčao svoj prvi ultramaraton i za šest sati pretrčao 50km.

U aprilu sam zajedno sa prijateljima iz Dijabetološkog saveza Srbije i Plavog Kruga na konferenciji za medije ukazao na pet gorućih problema dijabetičara u Srbiji.

U aprilu sam trčao Beogradski polumaraton i okićen bedževima želim da pošaljem poruku celom svetu da ”dijabetes nije kraj već novi početak”.

U maju sam trčao Skopski polumaraton koga kad se god setim dođe mi da plačem od sreće-divni ljudi i divna trka!

U maju sam trčao Štokholmski maraton gde sam napravio moje najbolje vreme na maratonu-03:56:01.

U junu sam trčao na najboljoj trci u Srbiji-Trci prijateljstva   koja je ovaj put posvećena Lazaru, siromašnom ali veoma hrabrom dečaku iz Sombora.

U junu sam završio Novosadski noćni maraton prelepa trka pod sjajem zvezda, sjajan ambijent zbilja..

U julu sam bio deo Dijabetes kampa na Ohridskom jezeru, fantastično dobro organizovan kamp i obuka za život mladih sa dijabetesom.

Krajem jula zajedno sa još dvojicom dijabetičara iz Srbije-Karlom Hubaijem i Zoranom Damjanovićem učestvujem na Ironman Hungary  trci i po prvi put na ovim prostorima trojica dijabetičara funkcionišu kao jedno.

U septembru učestvujem na Međunarodnom tranzicionom dijabetes kampu u Kušićima-na jednom mestu bivša Jugoslavija i poruka da granice ne postoje za nas!

U oktobru sam trčao svoj deseti maraton-Novosadski maraton i sa njim zatvorio sezonu 2011.

Naravno tokom čitave godine su postojali treninzi i druženja sa dragim ljudima

Ovih dana totalni odmor od treniranja i verovatni nastavak od iduće nedelje. Naravno i dalje me trenira i podržava Bojan Marić koji je moja alfa i omega kada su treninzi u pitanju :)

Za sezonu 2012 sam planirao žestoku akciju-bar jedan maraton mesečno, minimum 12 godišnje i ako bude sve u redu prvi će biti Eco maraton 22.01 u Italiji..

Živi bili pa videli…

Današnja trka me još jednom uverila da u dijabetesu pravila ne postoje i da se stalno moraš boriti i prilagođavati novim situacijama na koje naletiš. Ne postoje knjige i formule za ovakve stvari to se jednostavno uči kroz svakodnevni život sa dijabetesom. Malo gubiš VIŠE POBEĐUJEŠ i to je to!

Planirao sam svoj deseti maraton u nekom prelepom ambijentu i trebao sam da trčim sa Rafaelom u Sloveniji u Logarskoj dolini ali nisam otišao i ostao je Novi Sad kao rezervna opcija.Nisam smeo propustiti jesenju sezonu maratona.  Skupila se ekipa pun autić i jutros krenula na maraton-Miljurko, Sale Gacik, Srećko i Marinkov Slobodan koji je trčao trku od 10km i osvojio treće mesto. Vreme je bilo dobro za trčanje, malo hladnjikavo baš kako volim a vidim da je mnogima leglo jer je ekipa razbila danas!

Ja se nešto nisam spremao jesenas, uradio sam dve dužine(27km i 30km) i na trku sam krenuo bez ikakvih specijalnih očekivanja. Krenuli smo jače i sve je išlo dobro dok mi se nakon sat i po vremena nije odlepio kateter inzulinske pumpe i već posle par kilometara sam osetio da sam u VELIKOM PROBLEMU, osetio sam da trčim bez inzulina i ćelije nisu mogle da dobiju gorivo koje im treba a na ovakvim trkama im treba i to kako! E sad vidiš parodije života; jednu trku trčim bez pumpe a drugu ne mogu bez nje-i neka mi neko sad to objasni, stalno je drugačije bar kad sam ja u pitanju. Pravi životni rolekoster! Ta inzulinska pumpa me razbi na trkama, stalno neki problemi, ubuduće ću nositi jedno penkalo Novorapida da ispravim visoke šećere.  Odvratan osećaj trčanja bez inzulina je bio sve gori i posle 30km to je bilo mučenje ali odustajanja nije bilo. Počele su ruke da mi se grče i to je bio siguran znak da je nastupila ketoacidoza, mada su mi to i noge govorile. Glikemija mi je na kraju bila 13.6-nikad nisam završio maraton sa većom od 8.  U tom mučeničkom ritmu završavam trku za 04:22:27. Veoma teška trka za mene ali odustati se nije smelo! lI’ si mindža il’ si nindža :)

Za svoj 10 maraton sam štampao majicu (hvala Saletu Antiću na poklonu!) na kojoj su bili ispisani svi sajtovi koji se bave dijabetesom iz Ex Yuge (prednja strana) i najpoznatiji svetski dijabetes sajtovi (zadnja strana). 

Hteo sam da pošaljem poruku svima da različitosti-verske, nacionalne, rasne, ne mogu i ne smeju biti prepreka u borbi protiv dijabetesa. Samo zajedno svi možemo biti jači, obrazovaniji i uspešniji na tom putu. Bilo siromašni ili bogati, crni ili beli, hrišćani ili muslimani-svi jednako oboljevaju od dijabetesa i svi mi imamo iste probleme kada je dijabetes u pitanju. Dijabetes kamp u Kušićima je upravo bio mesto gde se ta pozitivna energija i jedinstvo moglo osetiti! Pozdrav svima koji su tamo bili i mogu im samo reći BRAVO!

Trka je bila organizovana na nivou i tu se ne može naći neka velika zamerka ali ono što je ovu trku činilo nekako jadnom jeste mali broj maratonaca i gotovo nikog od građana na ulicama! Neverovatno, sve je izgledalo kao da je Hičkok režiser i to je veliki problem građana Srbije, taj sitni, topli, ljudski momenat podrške koji ovde ne postoji. Šteta, baš šteta, sve bi bilo daleko lepše da su bar na kratko izašli ispred svojih zgrada i bodrili one koji su se hrabro borili protiv sebe jer maraton je upravo to, ko ga je trčao znaće o čemu pričam. Pohvalio bih, da ne kažem da je car -Miljurka, čoveka koji me uvek iznenadi svojim dobrim trkama. On čovek niti trenira kako treba, nema ni trenera a o nekim suplementima da i ne govorimo ali zato je danas trčao dobro ispod četiri sata! Svaka čast Miljurko!

Ja uzimam dve nedelje odmora i sa ovom trkom završavam sezonu 2011 koja je bila za mene veoma uspešna. Ništa teže od kašike neću dizati a trčaću samo za ćerkom Milom. Jednostavno organizam treba da se odmori i spremi za sezonu 2012 koja će ako mi uspe pomoć od sponzora biti pravi Highway to hell..

Zašto ovo radimo? ZATO ŠTO NAM SE MOŽE JER SU GRANICE SAMO U NAŠIM GLAVAMA!

Savršeno jutro za trčkaranje-nisam mogao da se oduprem i da ne uživam jednu dužinu, lepih 30km bez ikakvog forsiranja, just sliding down the street…

Otkako je postalo hladnije ja sve bolje trčim, puno bolje funkcionišem kada osetim rezak vazduh, baš kao i turbo motorima i meni pad temperature u potpunosti odgovara. Nekako sam postao ovisan o trčanju maratona, nisam planirao ove jeseni nešto specijalno ali jedan će se sigurno istrčati i to verovatno Novosadski, koji će da ne poverujem imati čipove za merenje vremena.

Ustao sam sa nenormalnom željom da otpustim kočnice i da trčim gde me noge nose, glikemija pre trčanja 7 mmol-a, uzimam dve čoko-napolitanke pre starta i to je do drugog sata trčanja bilo jedino što sam uzeo.

Meni najbolje leži kada trčim rano ujutro kada nema aktivnog inzulina u telu i prisutan je samo bazalni koga obično ne diram. Upravo zbog toga što nema aktivnog inzulina hipoglikemije su mi retke i nekako se najbolje osećam. Kada trčim u nekim drugim terminima i prisutan je aktivni inzulin ne funkcionišem dobro i hipoglikemije su češće. Iako je trening bio preko tri sata uzeo sam samo dve kesice meda i malo vode. Ja nikada ne dajem inzulin(bolus) na trčanju pa makar i da sam pojeo tepsiju baklava i uvek završavam sa dobrim vrednostima glikemija.

Današnje trčanje su pratili žestoki ženski alternativni vokali, sunce, idealna temperatura i osmeh na mom licu.. Ma čarolija :) Tri kruga obilaznicom oko Pančeva i završavam sa 4.4mmol-a, baš kao u knjigama :)

Ako sve bude kako treba trčaću moj deseti maraton za dve nedelje u Novom Sadu i sa tom trkom zatvoriti maratonsku 2011 sezonu i dati malo odmora mojim nogama.

Danas u Berlinu maraton trči naš veliki prijatelj iz Slovenije Rafael Ziherl kome želim da razbije ovu trku i da u njoj uživa punim plućima! GO RAFA GO!!

Postoje treninzi u kojima se osećam veći od života, treninzi za koje bih voleo da traju satima i da me nikad ne napusti neverovatan osećaj sreće koji deluje totalno vanvremenski u tim momentima…

Postoje mnogi lepi sportovi na ovom svetu ali mene nijedan ne privlači kao trčanje, sport koji je za mene sinonim slobode i neovisnosti o materijalnim stvarima u kome sam samo ja krojač svoje sreće koju niko ne može da pokvari. Na današnjem treningu sam se osećao kao dobar sportski automobil-igrao sam se sa kilometrima, uzbrdicama i nizbrdicama, stepenicama, kao mačka sa mišom.. Trčao sam osećavši erupciju pozitivne energije u sebi, slušajući dobru gitarsku mjuzu i gledajući zalazak sunca. Radovao sam se što dolazi jesen-za nekog smoran i dosadan deo godine, za mene najkoloritniji i najkreativniji. Srećan sam što mogu da živim četiri godišnja doba i da im se svakom pojedinačno radujem jer svako od njih nosi puno lepih momenata,pogotovo ako vaše oči to znaju da vide..

Mnogi me pitaju zašto baš trčanje a da su mogli biti u mojoj koži danas znali bi odgovor-osećaj da sam ukrotio divlju zver zvanu dijabetes je neopisiv, makar on trajao i pola sata ali daje mi nadu da je put koji sam odabrao onaj pravi i da tako treba da nastavim.. Ja sam  davno shvatio da se bolesti ne treba bojati već je treba staviti pod kontrolu-baš kao divljeg konja koji se pretvori u poslušnu i pitomu životinju.

Osećaj da ja danas pobeđujem, da se igram sa metrima i kilometrima, da moje srce još može ali ja neću jer osetim da uživam i da mi brojevi ništa ne znače.. Da gledam nervozne ljude zarobljene u saobraćaju dok ja mogu kuda hoću jer me moje noge nose a granice su samo u mojoj glavi…Za mene je trčanje odavno postalo nešto puno emotivnije od pukog zadovoljavanja moga fizičkog bića, to je postala jedna stepenica ka nebu koju je teško objasniti drugima. Danas kada sve postaje ”jedna cigla u zidu” trčanje meni daje nadu za bolju budućnost jer u njemu ne možeš da se švercuješ-bilo kada, bilo gde, neovisan totalno o bilo čemu sa osmehom na licu mogu da trčim i da osetim život u mojim venama.. Taj momenat neovisnosti o materijalnim preprekama, lošim ljudima..to je ono što mene oduševljava kada je trčanje u pitanju.. I zato ne mogu da prestanem već želim još..

Nema razloga da se predajete ili odustajete od vaših snova, nećemo valjda dopustiti dijabetesu da bude gazda u našoj kući?

Fantastična pozitivna energija, emocije koje teraju suze na oči, različiti ljudi iz svih republika bivše Jugoslavije-nema smisla da bilo šta opisujem jer to su stvari koje moraju da se dožive lično… Ljudi hvala vam što postojite i što vas sve znam!! Volim vas sve punooooo!!!

Razmišljao sam kada sam počinjao sa ozbiljnijim treninzima ako ikad dođe momenat da trčim svoj deseti maraton gde bi to bilo?

Ovih dana su jutra odlična za trčanje-svežija su i topla, meni savršena za neku dužinu. Nisam nešto puno trčao od maratona u Mađarskoj, hteo sam malo da se odmorim i završim neke životno bitnije sitnice. Ove sezone sam istrčao jedan ultramaraton(50km) i tri maratona i sad je na red došao onaj ”jubilarni” deseti. Mislio sam da ga odložim za sledeću sezonu ali kad sam saznao za ultramaraton u Logarskoj dolini u Sloveniji dileme nije bilo-orgazmotronični finiš trke u podnožju Alpa je definitivno bilo ono što želim!

Trka je specifična jer pored ultramaratona 75km možete trčati maraton 42km, 27km i 17km, jednostavno se uključite u trasu trke na određenim pozicijama i nastavite trasom kuda idu svi, ideja je fantastična! Ja ću trčati zajedno sa Rafaelom Ziherlom, našim prijateljem iz Slovenije koji je također dijabetičar i čija iskustva možete pratiti na njegovom blogu. Ja jednostavno volim više trke u prirodi i to ti je fakat:-)

Jutros sam uradio jednu laganu proveru svog kondicionog stanja, ustao sam sa glikemijom 3.5, omlatio jedno tri čokoladne napolitanke i trk! To je pravo razbuđivanje a ne ono krmeljanje uz kafu i jutanji tv program! Mislim one smorene face što sto puta ponove vremensku prognozu i vesti..pa trčanje i gledanje izlaska sunca praćeno dobrom muzikom je lek!

Volim da trčim rano i na prazan stomak kada nema aktivnog bolusnog inzulina koji se potrošio tokom noći jer tada su hipoglikemije svedene na minimum. Da sam krenuo sa ovako niskim šećerom u toku dana brzo bi me stigla hipa. Danas sam na trčanju slušao blues dvojac-Jeff Healey-a i Stevie R. Vaughan-a, možda se nekome ova muzika čini nespojiva sa trčanjem ali meni je to sirova, iskrena energija, mislim ko poznaje životna i muzička dela ove dvojice muzičara znaće o čemu pričam . Recimo kada bi za mene postojao koncert zvani ”poslednja želja” to bio bio njihov zajednički, -uvek se naježim kada gledam ovaj snimak i jedno pola sata se ne pomeram od monitora:-). Nažalost obojica su otišli stepenicama na nebo..

Trening prolazi lagano bez mučenja, mažem usput još dve čokoladice i pijem crvenu hemikaliju zvanu recharge :-). Završavam sa glikemijom 7.8. Ovaj put kontrola šećera je bila odlična a kako i ne bi kada se slušao heavy blues :-)

Ono što mi ovih dana smeta jeste konstantno, gotovo svakodnevno odlepljivanje katetera inzulinske pumpe.. Kada radim neke poslove u kojima se puno saginjem i uvijam nema šanse da se ne odlepi bar jednom dnevno, juče sam dva katetera zamenio. Velika temperatura i znojenje čine svoje i osećam se nesigurno sa pumpom. Moraću za iduću letnju sezonu preći na penkala, ona su za mene leti ipak komfornija, sa ovim kateterima se nikad ne zna kada će se odlepiti :-(

Jedva čekam trku..nadam se da će nam bogovi sa Alpa poslati sunce taj dan i da ćemo ja i Rafa zbilja uživati trčeći na gornjem toku Savinje…