Uspeo sam!

 

Ostvario sam željeni cilj-istrčao sam maraton!!

Još uvek sam pod jakim utiscima i prosto ne verujem da sam uspeo. Godinu dana konstantnog treniranja dovelo me je do cilja. Sve je bilo savršeno u Amsterdamu, od prvog momenta kad sam sleteo na aerodrom, odlaska na stadion, snalaženja po gradu, pa do same organizacije trke. Oduševilo me kako se lako snalaziti u Amsterdamu, sve je perfektno označeno, ljudi na ulicama su jako ljubazni i uz znanje engleskog jezika vi se osećate kao da ste već u njemu bili.

U nedelju je osvanulo vedro jutro, pomalo hladno ali ne preterano. S obzirom da je gradski prevoz tog jutra bio redukovan  zbog trke ja sam se do stadiona prošetao, jer mi je hotel udaljen pola sata pa mi je ta šetnja predstavljala lagano zagrevanje. Od dolaska ispred stadiona nikakvih nedoumica nisam imao jer je trka perfektno organizovana, nije bilo gužve na štandovima za predaju ličnih stvari, stvari su odlično čuvane, startne grupe su bile obeležene balonima u boji tako da niste mogle da pogrešite u snalaženju. U svoj toj gužvi sam upoznao devojku iz Osijeka, Sandu, koja trči maratone i koja je imala za cilj da istrči maraton za tri i po sata. Nisam bio nervozan pre starta jer sam znao da ja ne jurim vreme, već mi je cilj istrčati a ne odustati, što mi je od samog starta davalo samopouzdanje.

Od početka sam uhvatio lagani tempo i tako sam se držao do kraja, negde do 21 km sam se osećao odlično, nisam primetio neki znak velikog umora. Na svakih 5 km trke bili su štandovi sa Gatoradeom, vodom i bananama tako da sam čitavu trku mogao opušteno da računam na osveženje iako sam na svaki sat vremena uzimao po jedan Enervit gel. Tek nakon drugog sata sam uzeo dve jedinice Novorapida i do kraja trke ništa više, jednostavno kako je trka odmicala ja sam bio sve gladniji iako sam jeo i pio sve više. Od 30 km sam shvatio razliku između polumaratona i maratona, jednostavno upadnete u psihičku krizu koja vas nepušta do cilja, noge su me bolile i pri pokušaju da se istegnem shvatio sam da ću napraviti još gore i nastavio sam samo lagano da trčim. Jedino što sam uspeo je to da nisam stao i hodao ni jednog momenta, već sam samo usporavao tempo, prebrodivši krize koje sam imao naročito posle 35 km. U tom periodu mi se činilo da je svaki kilometar duplo duži i da kraj ne postoji. Zadnjih dva kilometra pokušavao sam da ubrzam ali noge nisu htele i ja sam shvatio da mogu imati problema sa grčevima tako da sam do kraja išao lagano ali u tom momentu mi se činilo kao da imam tegove na nogama.

Trku sam završio sa vremenom 04.06.26. Na samom ulazu u stadion sam ugledao ogromni plakat na zgradi pored na kome je pisalo Born To Be Free i ja sam plakajući od sreće utrčao u stadion. Noge su se strahovito grčile i nisu mi dozvoljavale čak ni da sednem jer je tad bol bila još veća. Ali srce je bilo puno sreće i sve ostalo u tom momentu nije bilo bitno, jer sam istrčavši maraton bio veoma ponosan na sebe i shvatio koliko je to naporno.

Sad mi sledi par dana odmora a posle toga nastavljam dalje. Toliko sam oduševljen Amsterdamom i sami maratonom, organizacijom i ludim biciklistima što jure po gradu da ću da se spremam ponovo iduće godine da istrčim Amsterdamski maraton ponovo..Za neko bolje vreme naravno…

This entry was posted in Deonice, Dijabetes, Maratonci, Trčanje, Trening and tagged , , . Bookmark the permalink.

2 Responses to Uspeo sam!

  1. slavke says:

    Bravo Raskovicu!!!Sta je sledece – Mon Blanc ili Mont Everest?Pozdrav iz Slovacke!

  2. zemunac says:

    Bravo Nino !!!

    Prijatelj sa gornjeg toka Save.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>