Peti maraton za pet sati-polako i sigurno

Jučerašnja trka je protekla u znaku jednog sigurnog i polaganog tempa.

Mogao bih reći slobodno da mi je teže danas nego juče..

Ovo je za mene bila prva trka na kojoj sam imao ”zadatak”  i u sklopu njega sam morao istrčati maraton tempom 7.05km po min ili ti završiti ga za pet sati. Ono po čemu se razlikovao ovaj maraton od ostalih jeste konstantna brzina od starta do cilja koja bi trebala omogućiti ostalim rekreativcima jednu ravnu liniju i lakši završetak trke. Stalno viđam početnike koje ponese masa i koji se osećaju da oni to mogu tim tempom i već na pola puta odustaju. Maraton je disciplina koja traži da je ”osetiš” i da proceniš svoju utreniranost tog dana. Svi bi voleli da idu brže ali većina ne može. Mnogi zacrtaju da trče brže i ubiju se umesto da uspore i istrče svih 42.195 km. Koliko si trenirao tako ćeš i trčati. Tu muvanja nema.

Pejsmejkeri koji su bili organizovani za ovu trku nosili su majice na kojima je pisalo vreme koje trče tako da su se ostali mogli priključiti prema svojim željama i mogućnostima. Meni je bilo neobično da od samog starta držim jedan lep tempo i da ne ubrzavam ma koliko sam to silno želeo. Iskustvo od četiri pretrčana maratona pre ovog mi je bilo dovoljno da znam šta me na ovom putu čeka. Lagano, maltene zadnji sam startovao trku, držao sam tempo 7.05 do Crvenog krsta gde sam prema železničkoj ubrzao na 6.45 da bi stvorio rezervu za povratak jer sam znao da me čeka jak vetar i Brankov most. Pošto sam išao sporo probao sam novu taktiku za maraton-uzeo sam jednu flašicu Hidroaktiv vode koja je slatka ko đavo i lagano pijuckao nedozvoljavajući da ”presušim” i da mi se desi hipoglikemija. Na svakih vremena sam uzeo po jedan gel, ukupno četiri komada. I moram vam priznati da mi je ovo možda prva trka gde se nisam mučio, gde nisam udario u ”zid” i gde mi se ni jednog momenta nije javila pomisao ”kad će kraj” i ”šta će mi ovo”. Osećao sam se kao da sam u autobusu na turističkom razgledanju grada. Idem polako, puls nizak, pluća gotovo da i ne rade, posmatram sve oko sebe, gledam šta ima novo.. Balon koji je letio oko mene a koji sam imao zakačen za sebe je izazvao povećanju pažnju posmatrača a pogotovu dece koja su me jurila i time doprinela da sami maraton bude još interesantniji.

I u tom lepom ritmu su mi prolazili kilometri, jedna flašica slatke vode po velikom krugu i dolazim na Brankov most u super stanju tačno po planu. Tu sam i usporio jer sam napravio veliku rezervu poučen  iskustvom mada sam se osećao da mogu dosta brže ali ovako je lepše?! Gotovo hodajući pred cilj ulazim za 04:57:42. Osećaj-mogao bih ja još ovako..ali znam da je to samo privid.

Ova trka me naučila da držim isti tempo i da učim taj osećaj dužine i da nikad ne potcenjujem MARATON ma za koje vreme god ga budem trčao.

Bazalna doza inzulina je od početka trke bila spuštena na 20%-ovo je ponovo bio novi momenat jer sam na maratonu u Italiji ostavio dozu nepromenjenu. To je neki pokazatelj da dijabetes treba gledati kroz trenutni momenat i poznavati sebe i stalno učiti nešto novo a ne kroz teoriju jer svi smo različiti i različito reagujemo.

Narednih dana sledi oporavak i ako bude sve ok da probam trku uz Avalski toranj.