Ulice Londona-trčanje

Zamislite trening u kome u dva sata trčanja obiđete Hajd park, Bakingemsku palatu, Big Ben, Parlament, Wensminster katedralu, St, james park, Londonski točak, Trafalgar  skver, Pikadili, Rojal Albert dvoranu, Kensingtonsku baštu i vidite još milion drugih stvari?

Naravno, londonske znamenitosti sam odlučio da obiđem na svoj način-trčanjem. Za dva dana koliko sam boravio u gradu uradio sam dva lepa treninga u sklopu kojih sam video sve što je bitno da se vidi i bar na kratko bio jedan od mnogobrojnih trkača koje sam video na ulicama. Odštampao sam mapu ulica, nacrtao rutu kojom sam hteo da trčim i krenuo, moram da priznam da sam zaustavio desetine prolaznika da mi pomognu da se snađem ali na kraju sam ipak prošao željenom putanjom. Većina njih nije htela da me slika ili da mi objasni gde se nalazi ulica-hladni englezi..

Treninge sam morao startovati jako rano, oko pola sedam jer sam se bojao gužve na ulicama. Vreme je bilo oblačno ali suvo, temperatura oko 2 stepena. Prvi dan kada sam izleteo iz hotela mislio sam da ću biti retki pozitivni ludak koji trči ali gadno sam se prevario-ulice i parkovi su bili preplavljeni trkačima i biciklistima. Svi trče na sve strane, po skverovima, najprometnijim ulicama, parkovima i svi su obučeni kao da je leto-u šorcevima i kratkim majicama. Ja gledam i ne verujem i kažem sebi-Nino skidaj kapu i rukavice, ispašćeš najveća pussy u gradu Londonu, ti toliki se obukao a oko tebe devojke trče kao da je 30 stepeni napolju! Ono što sam odmah primetio jeste da većina trkača i biciklista nosi rančeve na leđima, mislim, možda neko trenira sa rancem na leđima ali zašto svaki drugi čovek? Morao sam da rešim dilemu i zaustavio sam jednog mladića i on mi reče-pa trčim na posao a u rancu mi je odeća u kojoj radim! Tako većina radi? Da, to je normalno ovde, nemamo vremena kad da treniramo pa koristimo put do posla! Zamislio sam ljude po našim gradovima kako rade isto-verovatno bi im rekli da nisu normalni.. Mada nije normalno ni to da nemaš vremena za sebe i svoje zdravlje. Jare i pare ne idu zajedno..

Prvi dan krug od 15.70km, dva sata trčanja i slikanja, posmatranja, snalaženja po gradu, fantastično iskustvo i jedna neverovatna energija koju sam osećao, kao da sam lakši 10kg i lebdim iznad zemlje. Strašno neobičan osećaj da trčim po svim čuvenim ulicama i posmatram spomenike i građevine o kojima slušam čitav život. Drugi dan 16km, dva sata trčanja po drugim ulicama u kojima mi je glavni cilj bio pronaći statuu Fredija Merkjurija i slikati se ispred nje.

Kad sam je ugledao počeo sam da plačem od sreće, teško je to objasniti reakciju koja se odigrala tada u meni. Natpis ‘This show should run forever” je u meni pokrenuo lavinu pozitivne energije i podsetio me na život sa dijabetesom i tu svakodnevnu borbu sa njim… Nastavljam pun gas kao da me nešto diže od zemlje, kao da je Fredijev duh ušao u mene..

Za snalaženje po ulicama sam čitao papirnu kartu i verovatno sam bio čudan stanovnicima londona koji imaju gps navigaciju na telefonima. Sami grad je odlično označen ali je prevelik i prekomplikovan za moje pojmove, toliko ima različitih naroda, kultura lokala, građevina-jedno opšte ludilo koje je bilo začinjeno najgorom sitnicom za mene-vožnjom automobila suprotnom stranom i kada bih trebao pretrčati ulicu gledao sam i levo i desno jer u tj brzini nisam mogao da se snađem. Pametni ljudi su naravno stavili oznake na pešačkim prelazima tako da je nama koji dolazimo iz drugih krajeva to malo olakšalo posao.

Obišao sam sve velike londonske parkove-Hyde, Regent’s, Green i St. James park. Prostora i staza ima koliko želite i možete da menjate putanje da vam ne bude dosadno. U Hajd parku su interesantno napravljene različite podloge za trčanje, Možete da trčite po tvrdoj zemljanoj stazi, ratresitoj kombinaciji peska i zemlje i klasičnom asfaltu.

Za prelazak velikih ulica sam koristio prelepe pothodnike koji su fantastično oslikani, potpuno neverovatno tako da sam u njima pravio pauze da bih pogledao sve crteže,

Dobra stvar što su ljudi navikli da se trči svuda tako da vas niko ne gleda čudno kada trčite i po najprometnijim ulicama. Trče ljudi različitih nacija i godišta tako da niko nije stranac i čudan po nečemu. Jedina mana tog trčanja jeste loš vazduh jer automobila ima puno a vi trčite pored njih. Većina ljudi trči sama, nisam video nijednu grupu bar od tri trkača i skoro svi slušaju muziku.

Prodavnica opreme za trčanje ima jako puno i o tome nema šta da se priča i dodaje. da bi se sve obišlo potrebno je puno više vremena a ja ga nisam imao. Trčanje po Londonu se pokazalo kao veoma lep i zdrav način da se obiđe gradsko jezgro i parkovi i oseti gužva na ulicama.

O biciklistima i drugim stvarima u sledećem broju…