Novosadski noćni maraton 2011

Iako zvanična medicina o funkcionisanju dijabetesa gotovo sve zna ovaj maraton je pokazao da definitivno neke stvari u teoriji nemaju sličnosti sa onima u praksi. Svako od nas je drugačiji i u uslovima teškog fizičkog opterećenja ponašaće se različito tako da većina naučnih radova vezanih za dijabetes u tim momentima neće vrediti ništa. Jedino iskustvo i već doživljeni momenti će moći da vam pomognu na pravi način, sve ostalo je po principu rekla-kazala.

Nisam uopšte imao u planu da trčim ovu trku kao maraton i to još noćni kada je moje telo naviklo da spava. Prelomilo je to da probam neke stvari koje nemam priliku da radim na stranim trkama a jedna od njih je ulazak u maraton bez čuvenog karbo-utrpavanja(carboloadinga). Novi Sad mi je blizu, svuda oko mene su prijatelji i to je pravi momenat za eksperimentisanje sa vlastitim telom jer jedino tako mogu da znam kako se ono ponaša-teorija je jedno a praksa drugo i kad je u pitanju dijabetes puno se razlikuju! U prošlom članku sam pisao o promeni načina ishrane i smanjenju ukupne dnevne količine UH na ispod 150g koje je meni donelo bolju kontrolu dijabetesa, mršavljenje i jedno ukupno lepše stanje mog organizma. Išao sam po teoriji da kad ne treniram unosim ispod 100g UH a kada treniram samo pre i tokom treninga da ih uzimam. Taj način ishrane mi u potpunosti odgovara ali sam se zapitao šta će biti na maratonu i kako ću su ponašati kada uđem u trku praznih glikodepoa? Tri dana pred maraton sam uzimao manje od 150g Uh, u petak ni 100g tako da sam ispraznio sve moguće rezerve u sebi. Prvi ugljeni hidrati što sam ih uzeo su bili za ručak dan uoči trke i tako sam nastavio do 20h, za one koji ne znaju-za popunu rezervi je potrebno barem 24h a bilo bi dobro da traje duže od 48h.

Za trku sam spremio ubitačnu kombinaciju-flašicu od pola litre vode u koju sam stavio deset kašika meda, jedan limun i malo soli, to je bilo toliko slatko da je svaki gutljaj bio kao jedan gel i morao sam da pijem vodu odmah posle toga.

Med je jedna fantastična stvar koja momentalno prelazi u krv i vraća snagu. Između gutljaja tog energetskog pića uzimao sam čokoladice, znači utrpavao sam u sebe maksimalnu količinu šećera non stop. Glikemija pre trke mi je bila 12.1, bazalna doza na pumpi nije smanjivana.

Trka i organizacija trke je bila dobra, učesnički paketi jako lepo urađeni, na prijavnim mestima nije bilo preterane gužve, momci a naročito devojke iz ARK Fruška Gora su se potrudili i podigli kvalitet trke za stepenicu više i ona se učvrstila na moju listu MUST RUN trka. Svi znamo koliko je teško u Srbiji organizovati trke ovog tipa tako da organizatore samo mogu da pohvalim!

Mnogima pa i meni ne odgovara trčanje od 22h koje je potrajalo do 02:20, ja treniram rano ujutro ali interesantno je probati nešto novo-FACE YOUR FEARS što bi rekli.. Trčalo se po renoviranom Novosadskom keju tako da ste pored lepog ambijenta imali mogućnost da maltene čitav maraton istrčite po tartanskoj podlozi (koju ja lično ne volim i izbegavam). Trčalo se četiri kruga za polu i osam za čitav maraton, mnogi ne vole krugove ali i tu se nekako pokazuje psihička pripremljenost takmičara, kao što je poznato maraton se ne trči samo nogama već i glavom!

Staza je uska i na startu se stvorila mala gužva koja je brzo prestala, namestili smo se na ritam trke i počelo je uživanje. Meni vrlo brzo pada šećer i odlučujem, već iskustveno, da hipoglikemiju prevaziđem na nogama i uzimam tečni med koji me brzo vraća u život. Odlučujem da ugasim inzulinsku pumpu jer sam znao da će ako ostane u radu padova šećera biti još. Tu se ostvaruje nešto što se kosi sa svim teorijama koje sam čitao u knjigama-četiri sata ja nisam uzimao inzulin a sve to vreme sam jeo UH i to pet čokoladica, nekoliko kockica šećera i naravno-flašica vode sa medom. Trku sam završio sa šećerom 8.7 a da sam pojeo sve ovo danas šećer bi mi bio verovatno preko 30. Ne znam tačno objašnjenje kako organizam uspe iskoristiti toliku količinu šećera bez inzulina. Oni koji ne nose pumpu ne znaju da onog momenta kada se pumpa zaustavi apsolutno ni malo inzulina ne ulazi u krv, kod dijabetičara na penkalama u tom slučaju radi spori inzulin ali kod mene ne. Pogledao sam količinu aktivnog inzulina pred start i ona je bila 0.3 jedinice, znači gotovo ništa.

Ambijent za trčanje je bio definitivno neobičan jer je bila noć i pošto sam znao da će ovo biti ”Me, Myself & I” trka jer nas je bilo jako malo i svi smo trčali neke svoje trke odlučio sam da ponesem mp3 plejer i slušam muziku. Prvih sat vremena tišina jer sam pričao sam Jovicom Stojanovskim iz Skoplja (pozdrav mojim prijateljima iz Makedonije!!) a posle su se smenjivali Van Halen, The Cult, Joy Division, AC/DC a za zadnjih 10km, kada je kriza najveća i kada je potrebno odvojiti ”mozak od nogu” pustio sam Pink Floyd.

Pink Floyd je grupa koja na mene deluje isceljujuće i tačno sam znao da je to prava muzika za taj momenat i ambijent- zvezdano nebo, odsjaj Dunava, Petrovaradinska tvrđava i igra raznih boja u prelepoj letnjoj noći. Gilmorova gitara me jednostavno lansirala u stanje sreće i jednog opšteg zadovoljstva za vreme koga su se smenjivala mnoga pitanja u mojoj glavi a odgovore na njih je teško dobiti. Čovek je pobegao od samog sebe, otuđio je sopstveno biće i u prostoru mas-medija i šarene laže on je zaboravio zašto živi, postoji i koji su mu prioriteti. Trčati u najkritičnijim momentima maratona ”kada proradi mozak a noge se bore da odustanu” i slušati Flojde… šta se tu dešava sa mnom, ne mogu vam ja to lako objasniti, čudno je to neko stanje svesti i energije u meni…

A kad već pričamo o muzici, ova trka zasigurno je imala jedinstven bend koji je svirao pre početka-Dream Epic, simfonik metal bend najsličniji grupi Nightwish. Veoma neobično moram priznati..

Čitavi maraton me pratila neobična glad za energijom što je bila posledica praznih gliko depoa u mom telu i ja sam konstantno uzimao šećere i činilo mi se da ako to ne uradim 15 minuta da ću stati, nisam osetio da mogu bez njih jer su mi oni definitivno bili jedino na čemu sam trčao tu noć. Vreme je bilo hladno, mnogi su se pošteno smrzli, pogotovo maratonci koji su među zadnjima pristigli.

Završavam trku lagano, slušajući  ”Ciglu u zidu”, pomešanih emocija i veoma srećan-ni ovaj nisam ”prohodao”! Dokazao sam sebi da mi maraton više nije bauk i da se njegov završetak više ne dovodi u pitanje već samo vreme za koje ću ga završiti. A slušajući muziku tu veče shvatio sam da je vreme neuhvatljivo i prolazno baš kao i naši životi i da su momenti, sitnice ono u čemu trebamo uživati. Baš kao neodoljiv miris sveže pečenog hleba iz novosadske pekare koji me uz Pink Floyd vratio u dane detinjstva i načinio da čitavo veče postane jedno prelepo putovanje kroz moj život.

Hvala svima koji su trku organizovali, volontirali i učestvovali u njoj!

Sledeći maraton-30-og jula u Mađarskoj u sklopu Ironman štafete..