Međunarodni dijabetes kamp-Ohrid 2011

Na poziv Dr. Gorana Petrovskog učestvovao sam na ovogodišnjem kampu za mlade dijabetičare koji se održavao na Ohridskom jezeru.

Dijabetes je stanje organizma sa kojim se može najnormalnije živeti i raditi ali da bi sve to bilo uspešno neka pravila mora da postoje. Jako je bitno da se od samog početka dijabetesa ta pravila znaju jer od njih zavisi dužina kvalitetnog i zdravog života bez komplikacija bolesti. Ovaj kamp je imao za cilj da mladim  dijabetičarima (po godinama ne po trajanju dijabetesa) postavi temelje znanja kako bi oni lakše i uspešnije pobedili dijabetes i samim tim imali jedan normalan život.

Kamp je imao jedan svakodnevni obavezan program koji se zasnivao na fizičkoj aktivnosti, edukaciji, obilascima interesantnih mesta i socijalnim aktivnostima. Veoma lepo planiran program u kome je bilo mesta za sve ono što je bilo bitno i što su ‘slatkiši’ morali da nauče.

Prvi dan je gost bio Phil Southerland, američki profi biciklista, dijabetičar od svog sedmog meseca rođenja koji sada ima 29 godina i iduće se njegov Team Type 1 takmiči na Tour de France-u. Njemu su doktori prognozirali da će biti slep sa svojih 25 a eto gde je on sad, živi dokaz da dijabetes ne znači kraj već samo novi i lepši početak! Poslepodne smo imali laganu bici vožnju po obali jezera sa Philom,

a uveče je on pričao svoju životnu priču koja je toliko pozitivna da ‘topi led’.

 Hvala ti Phil, bilo je veoma inspirativno i poučno!

Svako jutro nakon ustajanja je bila obavezna jutarnja gimnastika,

a kasnije u toku dana sportske aktivnosti-plivanje, košarka, odbojka.

Svakodnevno se održavala edukacija o dijabetesu koja je mene najviše iznenadila. Način na koji to Dr. Goran iznosi i količina dobrih korisnih informacija je zadivljujuća.

Da sam ja imao to znanje kada sam dobio dijabetes mnoge stvari bi bile drugačije. Ja sam kao i većina dijabetičara u Srbiji pravila morao da učim iz knjiga, preko interneta i uz pomoć mojih dragih prijatelja. Mislim da ova inicijalna kapisla znanja koja je potrebna u životu svakog dijabetičara u Srbiji uopšte nije prepoznata i doktori to jednostavno preskaču. Video sam da mnogi, kako i majke sa decom nemaju pojma o ničemu i sve rade pogrešno. Na njihovu sreću na ovom kampu smo svi mi naučili puno novih stvari koje će nam značiti. Jedna od menih omiljenih školica je bila ona na kojoj su se pravili kolači i učilo se brojanje ugljenih hidrata,

Bitno je da svi dijabetičari (a i oni koji to nisu) shvate jednu stvar-ne postoji posebna hrana za dijabetičare, sve može da se jede samo je potrebno znati pravilno dozirati količinu inzulina prema količini unetih ugljenih hidrata. Naravno, zdravije je jesti lubenice od kolača, piti limunadu od gaziranih braon sokova ali nije zabranjeno.

Diabetes Macedonia postoji kao zatvorena grupa na facebook-u i nju redovno posećuju doktori koji pomažu dijabetičarima u njihovim problemima. Sjajna stvar! U Srbiji se doktori čine nedodirljivi i to nije dobro, trebali bi više da se uključe u društvene mreže gde bi na jednostavan način pomogli mladima. Mi imamo Diabetes Srbiju ali ja sam na njoj primetio samo jednog aktivnog doktora, ovakve grupe bi mogle na neki način zameniti ukinuta savetovališta.

Naravno i ja sam držao predavanja na temu fizičke aktivnosti i dijabetesa a kao primer trčao sam 22km od hotela do manastira Sv. Naum. Ostatak grupe je išao brodom a ja sam ih sačekao na obali i zatim sam ‘malčice’ pričao koliko je fizička aktivnost bitna u životu svakog dijabetičara i kako se za nju pripremiti. Trasa kojom sam trčao je izuzetno teška, to je ustvari trasa Ohridskog maratona samo sam ja išao u suprotnom pravcu. Svi oni koji su ga trčali znaju o čemu pričam.

Primetio sam da mnogi puše cigarete i prozvao sam ih da ako hoće da budu mangupi neka ostave pušenje i sledeće godine istrče zajedno sa mnom trku zadovoljstva 5km koja se održava u sklopu Skopskog maratona. Ja dolazim sigurno i hoću da vas vidim u što većem broju!!

Večeri su bile rezervisane za druženja i ‘tim bilding’ programe.

Veoma bitna stvar na kampu jeste međusobno upoznavanje, razmena vlastitih iskustava, jedna otvorena iskrena priča. O dijabetesu se obično ćuti, uvek se nešto krije a ovo je bila prilika da mladi shvate da nisu sami i da to ne treba da kriju. DIJABETES NIJE SRAMOTA!! ZAPAMTITE TO JEDNOM ZA SVA VREMENA!!

Utisci sa kampa su fantastični-puno znanja, dobrih i korisnih kurseva, veoma ljubazni doktori i medicinske sestre. Svi su funkcionisali kao jedan tim, još jednom im hvala za sve!! Mislim da su ova deca u ovom kampu naučila mnogo i da će njihov život sigurno biti lepši i zdraviji.

U povratku kući nezaobilazno druženje u Skoplju sa mojim velikim prijateljima iz kluba Delta-Kiretom i Jovicom, sklapanje planova za zajednički odlazak na buduće maratone.

Što bi rekao Kire-pre nego što sam počeo da trčim nisam znao nikoga u drugim gradovima van Makedonije a sad imam prijatelje u svakom drugom gradu. To je jedno od najvećih bogatstava koje trčanje pruža!

Iduću subotu 30-og tri dijabetičara nastupaju kao jedan na Ironman takmičenju u Mađarskoj;

Zoran Damjanović iz Rume pliva 3.86km, Karlo Hubai iz sombora vozi bajs 180km a ja trčim 42.195km. Veoma sam ponosan što smo se okupili i što ćemo pobediti dijabetes i ovaj put a veoma ljut na sponzore za ovu trku koji nas zavitlavaju za novac.

Posle ovog maratona sledi trekking trka na Durmitoru mojoj omiljenoj planini….

Nema stajanja jer dijabetes ne spava a mi smo pobednici, zar ne?!