Maratona di Roma 2012-gužva kroz istoriju

Temperamentni Italijani, gužva gde god da se okreneš, uske uličice kojima se trči i momenat uletanja u voz u zadnjem minutu-bio je ovo veoma uzbudljiv i haotičan maratonski vikend za mene.

Prva dva maratona ove godine sam trčao u povoljnijim temperaturnim uslovima-kad se već smrzavam svako jutro na treningu ne moram i na trci pa je Rim bio odlično rešenje jer je tamo u martu toplo i bila je mala verovatnoća da se desi nešto nepredviđeno. Kad na to dodam i trčanje među svim onim istorijskim građevinama Rim se nametnuo kao ‘must run’ maraton. Ove godine je startovalo 16046 trkača, 82.5% su muškarci a 17.5% žene, 9000 su italijani a 7000 stranci.

Prošle godine sam imao puno problema sa sinusima a imam ih i ove godine i jednostavno osećam da uopšte ne dišem punim plućima. Ti problemi su se pojavili otkad trčim u Pančevu u jutarnjim časovima, vlažan i hladan da ne spominjem i zagađen vazduh očigledno izaziva zapaljenje sluzokože i meni je nos često zapušen. Zadnjih nedelju dana se stanje pogoršalo i malo sam se bojao kako ću disati na trci.

Ne bi ni to bio problem da nisam morao stići na voz koji ide za aerodrom-morao sam da stignem da se vratim na posao a pre svega da vidim svoju ćerku Milu. Ja jednostavno pre-emotivno reagujem kada ona nije sa nama i svaki odlazak u inostranstvo mi teško pada. Dan uoči polaska dobio sam knjigu Ane Ilić-Pod svetlom istine - pročitao sam samo uvod i nisam smeo dalje jer mi je naterala suze na oči. U haosu svakodnevnog praznog i materijalnog života zaboravljamo one kojima je pomoć potrebna a sa ovakvim stilom života svi smo potencijalni kandidati. Doniranjem novca Ani dobijate ovu knjigu koja će vas baciti u visine odakle ćete tresnuti od zemlju da nećete znati šta vas je snašlo..

Što bi rekao moj prijatelj Milan Miletić-ovakvi maratoni nisu pravljeni za jurcanje već da u njima uživaš i zbilja je tako. Sam start trke ispred legendarnog koloseuma,

i još na desetine istorijskih građevina pored kojih prolazite teraju vas da usporavate da ih gledate jer svojom grandioznošću to i zaslužuju,

Fontana Di Trevi

Bazilika Sv. Petra

Vittoriano na trgu Venecija

Iako sam ja želeo da ovaj maraton trčim pet sati i da u njemu baš uživam ja sam morao da ga završim za maksimalnih četiri sata i petnaest minuta jer me posle trke čekala dvo-kilometarska uzbrdica do železničke stanice i voz koji polazi u 01:52 na koga sam morao da stignem da ne zakasnim na avion. Iako je i čak i meni zvučalo ‘ma to neće biti problem’ nikad se ne zna kako će se telo ponašati i da li će sve biti u redu. A ovaj put nije bilo baš sve kako treba jer me od početka mučilo disanje, od starta pa do cilja ja nisam imao vazduha i kad vam kažem da mi je lakše bilo u rudniku shvatićete. Verovatno zbog velike vrućine i vlažnosti koju sam ja bar osećao nije mi išlo kako sam zamislio ali sama pomisao da ću zakasniti na voz me terala napred. Rekao sam da nikad više sebi neću postavljati ovakve ultimatume-nikad više!

Start trke i standardna gužva ali odlično organizovana što se i očekivalo, stojim ispod koloseuma i uživam jer me čeka interesantna trasa na kojoj nisam bio.

Glikemija 11.8, dobra za start maratona, ovaj put je nije adrenalin odgurao u nebesa. Krećemo preko kaldrme i u onom stampedu treba mnogo koncentracije da nezapnem za neku kocku i završim a da nisam ni počeo.

Rafael me upozorio na kaldrmu i setio sam se njegovih reči pogotovo posle 30-og kilometra kada noge stradaju na njima. Kad stanem na asfalt osećao sam neverovatno olakšanje i ubrzanje. Od početka mi nije išlo dobro, jednostavno osećaj kao da nemam jedno plućno krilo, noge su bile fantazija ali nedostajalo mi je kiseonika. Glikemija od početnih 11.8 u prvih 45 minuta je skočila do 18.3 a zatim počela da pada i negde pred kraj se zaustavila na 7 mmol-a. Po meni velika prednost kontinuranog praćenja glikemije nije na samoj trci jer je tada uvek sve jasno, veće je korist da dva dana ranije i jedan posle pratite kretanja i da tada sve bude ok. Jer ako tada budu dobre glikemije na trci će biti puno lakše a i oporavak je brži.

Negde od 25-og kilometra koristim metodu ‘malo hodaj pa brzo trči’ i tako idem sve do kraja čitavo vreme prateći da stignem u zadatom vremenu na cilj. Trka u početku ide oko starog dela da bi vas na kraju vratila u samo srce Rima gde je naporno ali prelepo i interesantno za trčanje. Turista ima na stotine hiljada i stalno vam presecaju put što u nekim situacijama zna da bude riskatno.

Veoma je teško juriti neko dobro vreme na ovoj trci jer često ulećete u male uske ulice gde se maltene hoda kolika je gužva.

Ja u tom klackalica ritmu završavam maraton, brzo prolazim kroz cilj, uzimam medalju i nastavljam brzo da se probijam kroz gužvu i laganim trčanjem nastavljam 2km uzbrdo do železničke stanice i onako direktno znojav sa medaljom oko vrata utrčavam u voz. Nisam smeo da rizikujem da ostavim stvari u kamionima već ih je preuzela moja supruga i držala kod sebe. Naravno odlepio se kateter od pumpe i glikemije krenule u nebesa tako da sam morao u onoj gužvi da menjam kateter naočigled pogleda ljudi koji su stajali oko mene. Tu nema stida ni čekanja, mora da se stavi novi kateter jer u protivnom glikemija stiže vrlo brzo do 20 mmol-a.

U sličnom haotičnom ritmu ulećem u avion podsećajući se gde sam bio pre sat vremena i koliko mi je bilo teško. Shvatio sam da sam psihički ojačao i da mogu da se nosim sa problemima tokom maratona a kojih je na ovom bilo od početka…

Sledeća stanica-maraton u Solunu 01. aprila ako sve bude ok….