Kakva trka!

opatija-2009-082res.jpg

Nisam zadovoljan kako sam uradio trku ali jedno je sigurno-tog dana bolje nisam mogao.

U subotu je osvanuo perfektan sunčan dan, iako je dan pre padala kiša, sparina se nije osećala kao u Pančevu. Vreme je u potpunosti bilo naklonjeno za trku. Ono što mi se nije svidelo jeste divljanje glikemija koje mogu da objasnim jedino adrenalinom. Iako sam pojeo četiri male crne kifle za doručak, šećer mi nije silazio ispod 15. Poludeo sam jer sam znao da ću imati problem na trci. Iako sam davao inzulin, šećer nije išao dole. Bolus sam smanjio pola sata pred trku na 50 procenata i tako je ostalo do kraja. I pored tolike visoke glikemije ja sam pojeo dve bonžite jer sam znao da će biti paklena trka i da je hipoglikemija neizbežna. Većina doktora bi rekla da sam lud što uzimam slatkiše sa tolikim šećerom ali oni ne znaju šta je mene čekalo narednih dva i po sata.

Eto, tu se pokazuje problem između dijabetičara i zdravih takmičara, ja koliko god da sam uradio to jutro sve kako treba organizam me nije slušao i radio je sve protiv mene. Oni startaju  maksimalno spremni a ja već na početku imam problem sa ”mašinom”. Lagano zagrejavanje i trka je krenula.

opatija-2009-092res.jpg

Prvih tri kilometra trči se po ravnom da bi se grupa razvodnila i ušla u šumu već formirana. Ja sam krenuo tempom 04.45-04.40 i tu mi je bio zadatak da se zagrejem i pripremim za uzbrdice koje me čekaju. Ono što nije bilo dobro jeste puls koji je bio 175 i znao sam da će uzbrdo otići preko 180. To je bio prvi pokazatelj da nešto nije u redu. Trčimo kroz grad, prolazimo kamp i krećemo uzbrdo. Čitava trka je uzbrdo, sa jako kratkim ravnim delovima. Uzbrdice su strašno strme i tu nema govora o trčanju bar za mene, u obzir je dolazilo samo brzo hodanje. Garmin Forerunner 405 mi je služio samo kao pulsmetar jer je zbog strmih uzbrdica merio kraće rastojanje, on je izmerio trku 11km a trka je duga 13km.

ucka_071.JPG

Prvih sat vremena puls mi nije silazio ispod 180 otkucaja i većinom je bio oko 183. Pakao za mene a uzbrdice su postajale sve strmije i nezgodnije. Mučio sam se, trčao sam na maksimalnom pulsu a srce je bukvalno pretilo da iskoči iz mene. Nakon sat vremena hipoglikemija dolazi kao grom iz vedra neba i znao sam da to nije dobro i da će me usporiti. Potrošnja energije na ovoj trci je stravična, ja sam krenuo sa četiri bonžite i tri gela. Na trci su bile organizovane tri okrepe. Uzeo sam dva gela i dve bonžite da zaustavim hipo i krenuo lagano dalje ali nije išlo. Ugasio sam pumpu narednih deset minuta da bih se povratio. Osećao sam se slabo i nemoćno da nastavim dalje. Odlučio sam da stanem par minuta i sačekam da ugljeni hidrati prorade. Ono što je nezgodno za mene na trci jeste to što sam trčao sam kroz šumu i nije bilo nikog oko mene tako da bih u slučaju nekih većih nezgoda imao problem. Ostao sam na samo dve bonžite koje su mogle pokriti jednu hipoglikemiju a kraj se nije nadzirao. Sam u šumi. Na maratonima nije problem ljudi su svuda oko vas i medicinska pomoć a ovde nema nikog. Morao sam da nastavim dalje. Nisam bio opterećen ali bilo bi mi lakše da je bilo nekog oko mene samo zbog te hipoglikemije koja bi u šumi bila fatalna. Sledećih pola sata sam išao super, puls mi je bio oko 170 i takav ostao sve do kraja trke. Završavam trku sprintajući i sa vremenom 02.22. Kakvo olakšanje!

korita_091.JPG

Kraj trke je fenomenalan, završavate na terasi kule sa koje puca pogled na zaliv i otoke!

Trka je prelepa i skoro sve vreme prolazi kroz šumu tako da mi nije bilo mnogo vruće, smenjuju se kamene deonice sa šumskim blatnjavim i na momente zna biti toliko klizavo da morate ići četveronoške. Uzbrdica je paklena i izuzetno teška, pravi poligon za ispitivanje vlastitih limita. Na nekim deonicama idete maltene vertikalno.

Organizacija trke kao i takmičari-super!

opatija-2009-089res.jpg

Ja sam dao maksimum sebe na ovoj trci i brže nisam mogao. Ubeđen sam da mi je bio bolji šećer pre trke i da nije bilo hipoglikemije u sredini da bih mogao ispod dva sata. Malo me je ”ubila” neizvesnost kraja trke, nisam znao kad da dodam gas jer nisam znao kad će kraj. Morao sam da se čuvam. Sad kad bi trčao promenio bi taktiku jer znam kako izgleda teren.

ucka2009-51res.jpg

Generalno sam zadovoljan jer uspeh je ovu trku završiti, deonica je mazohistička i stvarno treba izdržati ovoliki napor. Za razliku od maratona gde se namestite na tempo koji vam odgovara ovde ste non stop na ”punom gasu” i to zahteva maksimalan rad srca i pluća. Čitavo vreme se trči na maksimalnom opterećenju. Nisam zadovoljan zbog oscilacija glikemija ali kao dao im nisam mogao ništa tog jutra, organizam je sam diktirao šta će da radi i kako će se ponašati.

Sve u svemu ovo je bio pravi ”put za pakao”. Iduće godine moram trčati ispod dva sata. Ovo je za mene prva brdska trka i jedno novo iskustvo. Definitivno je teško spremati se za ovakvu trku i živeti u Pančevu, gradu koji nema ni jednu uzbrdicu. Mora da se živi i trenira u planinsko-brdskim krajevima. Za mene je ovo bila jedna izuzetno teška i pomalo nemoguća misija.

Nastavljam sa pripremama za maraton u Modeni za koji sam se prijavio a koji se održava u oktobru.

Slike, film i rezultate možete pogledati na sajtu AK Sljeme.

This entry was posted in Deonice, Dijabetes, Maratonci, Planinsko trčanje, Trčanje, Zdrav život and tagged , , , , , , , , , , , , . Bookmark the permalink.

2 Responses to Kakva trka!

  1. veroljub says:

    važno da je prošlo dobro i da se dobro odmoriš
    svaka čast i drago mi je da si uspeo još jednu veliku stvar u životu!

    pozdrav druže

  2. maja says:

    Već samo učešće u ovakvoj trci koja sve vreme prolazi kroz šumu, a završava se na kuli sa pogledom na zaliv i ostrva…pa to je već uspeh! A sam si rekao da ti je ovo prva brdska trka.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>