Diabetes can’t stop us-Plitvički maraton 2012

 

 

Bezuslovna sreća postoji i ona se desila jednoj sjajnoj ekipi ljudi ovaj vikend, ekipi koja je rekla NE dijabetesu i pokazala mu da je on sluga u našoj kući! Gospodar nikako!

Najbolje stvari u životu se dešavaju kada ih ne planirate. Sve što nastane spontano ima onu pravu vrednost i nosi emociju koja nikad ne zaboravljate i kad god se setite tih događaja vrati vam se osmeh na lice a suze krenu same. A spontano smo se okupili ovog vikenda a zaboraviti ga nećemo nikad, baš nikad. I nek vas ne čudi što ovaj članak pišem u trećem licu jer mogu slobodno da kažem da prenosim emocije svih nas koji smo držeći se za ruke prošli kroz cilj. Cilj koji predstavlja pobedu i koji ruši sve predrasude o dijabetesu kao nečemu što bi trebalo da vam oduzme slobodu. A mi smo sad slobodniji nego pre jer gledamo svet na drugačiji, lepši način i želimo da tu našu pozitivnu energiju osetite svi vi. Svi vi koji nas bodrite, koji nam pomažete i bez kojih bi ovaj svet bio jedno veliko ništavilo bez boja. Svi vi koji mislite da nešto nemožete ili da to nije moguće…..uverićemo vas u suprotno! Pomoći onima koji ne mogu sami naš je cilj i ono što nas čini srećnima. Podeliti sa drugima ono pozitivno što nosimo u sebi jer ‘kako seješ tako ćeš i da žanješ’.

A sećam se ‘slatkih početaka’-onih tužnih pogleda mojih najdražih i onih teških rečenica tipa, ‘sad neće moći ništa više’, ‘baš šteta za njega’, doktora koji mi nikad nisu rekli možeš ti to, društva koje me uvek stavljalo u neravnopravan položaj sa zdravim ljudima, svih onih prepreka koje sam morao preskočiti da bih mogao normalno da živim. I uspeo sam, padao sam mnogo puta ali sam držao glavu uvek uspravno jer verujem da dijabetes nije kraj već samo novi početak. Početak jednog perioda života koji može biti veseliji od onog prethodnog a ovaj maraton je pravi dokaz za tu tvrdnju.

Plitvički maraton je slučajno izabran jer je na neki način relativno blizu svima, niko od nas ga nije trčao i predstavljen je kao težak i izazovan a to je baš ono što mi tražimo. Mi volimo izazove a prepreke postoje samo u našim glavama, valjda ste to do sad svi shvatili :). Okupila se mala ali odabrana ekipa puna entuzijazma i pozitive,

Nenad Šimunko i Ivan Blažek iz Hrvatske i Rafael Ziherl iz Slovenije. Ovo je prvi put da se na prostorima ex-Jugoslavije okupi ekipa slatkiša koja je iz različitih država i koja zajedno trči maraton. Granice i ljudska glupost ne mogu da nas razdvoje, spaja nas ista strast i ista količina pozitivne energije. Pobediti dijabetes naša je misija, biti zdrav do kraja života i jednom za svagda srušiti prepreke u glavama mnogih. Napravljene su i majice sa natpisom Diabetes can’t stop us, sve u cilju slanja što jače poruke.

U sklopu naše slatke grupe trčala je i Tanja Stojanovski koja je htela da nas bodri i podrži te je stoga obukla Nenadovu majicu sa natpisom Mijenjamo Dijabetes. Ovakvi gestovi nam puno znače i zato ću samo reći jedno veliko HVALA TANJA!

Dogovor je bio da trčimo brzinom najsporijeg i da se od početka do kraja držimo zajedno. Ništa nam nije bilo bitnije od jednog osećaja zajedništva, jedne sreće koja je bitnija od bilo kog rezultata i sjajnih medalja. Sjajna stvar je i ta što smo sva četvorica različiti, ja i Ivan imamo Medtronic pumpe, Rafael Accu-check a Neno je na penovima. To dokazuje da se dijabetes ne može posmatrati šablonski već se svakom od nas mora pristupiti pojedinačno, to je ono što doktori ne rade i tu puno greše.

Krenuli smo malo brže, negde oko 5:30 min po km jer je prvih 7km nizbrdo i hteli smo da iskoristimo taj deo da malo dobijemo na prolaznom vremenu jer smo znali da nas čekaju jake uzbrdice. Bilo je interesantno pratiti kakve su nam bile glikemije, Neno je imao ubedljivo najbolje vrednosti, on je inače za mene fenomen jer ma šta god radio ili jeo vrednosti su mu odlične. Trčanje sa ovakvim ljudima je sreća i radost i koliko god da nam je bilo na momente teško, nekako smo to sa zezanjem uspevali da prebrodimo. Pozitiva je je bila jača od svega u subotu, sve nam je bilo naklonjeno ovog vikenda a moralo je tako da bude jer sve ovo što radimo ima viši cilj kome smo polako ali sigurno sve bliži.

Količina emocija koju smo doživeli za ovih 42195 m…kako da vam to prenesem, od padova do uspona, od visokih do niskih vrednosti glikemija, od suza do smeha, sećam se kada je Ivan doživeo hipo i rekao nam ‘ajte vi ja ću za vama’ i kada smo ga pogledali i rekli mu da ga mi ne ostavljamo makar i trku ne završili. Ta solidarnost je esencija svega i mi sve ovo vreme delimo sva naša iskustva i znanja sa drugim dijabetičarima jer to je jedini pravi način da što više mladih ljudi ostane zdravo. Sve što može da bude korisno mora da se deli jer nekome može pomoći i doneti mu radost i sreću.

A mi smo tu sreću i radost u onom najiskrenijem obliku osetili zadnjih 100m maratona kada smo se svi zajedno uhvatili za ruke i vrišteći prošli kroz cilj.

Sa suzama radosnicama u očima i osmehom na licu, svi za jednog jedan za sve od početka do kraja isijavajući pozitivnu energiju na sve oko sebe. Možete biti materijalno jako bogati ali tek kad doživite ovakvo ‘duhovno bogatstvo’ onda znate kojim putem treba da idete kroz život, jedinim ispravnim putem koji će da vas odvede tamo gde ćete biti iskreno srećni i zadovoljni. Sve ostalo je jedna velika laž i šminka…

MARATON SMO TRČALI I POSVEĆUJEMO GA SVIMA VAMA KOJI STE UZELI KONCE ŽIVOTA U SVOJE RUKE I NISTE DOZVOLILI DA VAS BILO ŠTA PORAZI.

Slike koje govore više od hiljadu reči;

This entry was posted in Dijabetes, Maratonci, Maratoni, Motivacija, Rekreacija, Trčanje, Zdrav život and tagged , , , , , , , . Bookmark the permalink.

7 Responses to Diabetes can’t stop us-Plitvički maraton 2012

  1. tanja says:

    ljudi bez granica!! svim srcem uz vas u svemu sto budete radili! do kraja sveta bih trcala sa vama!

  2. Brane Marković says:

    Lep uspeh. Lep doživljaj. Lep vikend i jako, jako lep članak.

    Terajte dalje.

  3. Svaka vam čast ekipa. Samo se tako držite i ne dajte da vas išta pobijedi. Čestitke.

  4. raf says:

    Nino!
    Tvoje misli su moje misli….stvarno je bio vikend nešto posebno i čast mi je, da sam bio i sam dio ove ekipe.

  5. sasa says:

    A meni je čast da vas barem dvojicu i poznam. Nino, sreli smo se uNagyatadu, a Šimunko, e to je zvijer koju ne mogu držati niti na sprint triatlonu :)
    Bravo, bravo!

  6. Srećko Mićić says:

    BRAVO za tekst !!!
    BRAVO za celu ekipu koja je istrčala maratonsku stazu na Plitvicama !!!
    Drago mi je da smo se upoznali i verujem da ćemo se još sretati na sličnim takmičenjima …

  7. Pingback: Što na umu to na drumu

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>