POBEDI DIJABETES

Dijabetes i maraton

Četvrti maraton, najteži od svih

 

Istrčao sam i svoj četvrti maraton…

Ako stvarno volite da trčite onda obavezno skupljajte novac i idite na neku trku u Evropi jer ovakvi događaji su toliko dobri da nema teorije da odustanete.

Nisam planirao da istrčim maraton ove sezone i nekako sam se za ovaj odlučio ”po srcu” a ne ”po razumu”. Mislio sam istrčati nekoliko polumaratona i brdsku trku ali nisam mogao a da ne startujem ispred Gallerie Ferrari u Maranellu, ja, zagriženi ljubitelj italijanskih sportskih automobila i trčanja.. I sad te dve stvari spojene u jedno na jednom mestu.. Ma gde sam smeo ovo propustiti! Imao sam samo dva meseca da se spremim za maraton a sve to mi je bilo otežavajuće jer sam vukao povredu kuka sa brdske trke Učka. Ovo je također bio moj prvi maraton sa inzulinskom pumpom što je sa jedne strane bila olakšavajuća  a sa druge otežavajuća okolnost.

Ono što me je najviše uništilo jeste problem na Kometinom polumaratonu prošlog vikenda od koga se nisam oporavio do same trke, posle tog dana imunitet mi je pukao skroz i ja sam u maraton ušao skroz prehlađen i bolestan. Zadnjih par dana sam pio Fervex i vitamine ne bi li se izvukao. A tu je također i boravak u automobilu dan pred trku. Nekako nije bilo normalno da uopšte startujem trku, pogotovo ne ja dijabetičar ali ne znam kako drugima da objasnim osećaj slobode i ispunjenosti dok trčim ulicama novih gradova.. Treba maraton shvatiti kao zezanje a ne kao mučenje i onda je sve drukčije.

Dan je bio savršen za trku, lepo, suvo vreme, ni jednog oblaka nije bilo na nebu. Na startu poprilična gužva, klasika, svi nervozni čekaju da maraton krene. Merim glikemiju pre starta i ona iznosi 14.2, ok, to me nije brinulo jer kad sve funkcioniše ta vrednost će da padne. A bila je toliko visoka jer sam jeo neke slatkiše pre same trke. Odlučio sam da bazalnu dozu inzulina spustim na 80%. Iskustvo mi je pokazalo da je bolje da pustim više inzulina ali i da unosim više UH i samim tim opskrbim telo sa više goriva. Nedostatak inzulina znači manje goriva u mišićima  a to je na maratonu pogubno.

Trka kreće i prvo se trči po malim ulicama jako polako kroz veliku gužvu. To je lep momenat da se dobro zagrejem i podignem tempo na planirani 5.30 min po km. Prvih 19km prolazi savršeno-osećam se lepo, uživam u malim italijanskim selima, pazim na okrepu, jednom rečju milina.

Uspeli smo da se organizujemo da merimo glikemije na dva mesta i to na 19 i 29km. Na prvom merenju na 19km glikemija mi je savršena-8.6 i to mi pokazuje da optimalno unosim UH i zato se tako dobro i osećam.

 A osećam da bih još mogao da ubrzam ali neću, čuvam se za 30km+, već imam neko iskustvo sa ranijih trka i znam da je to ”granica preko koje se ređe i teže ide”. Ne trebam ni da spominjem da je trka odlično organizovana, na okrepama se nalazi voda, izotonoci, šećer, keksi, banane, jabuke, limun, so, a pre okrepa po tri velike posude sa vodom za sunđere. Za maratonce koji boluju od celijaklije je bila organizovana bezglutenska hrana. Na 20km prolazite kroz sami istorijski centar grada gde vam paradiraju pitomci vojne akademije a na samom trgu svira vojni orkestar-moram priznati da sam bio iznenađen pozitivnom energijom oko mene, da ne kažem oko nas.

Na 29km ponovo merim glikemiju i ona iznosi 5.4, odlična vrednost, možda i malo niska za maratonsku trku. Uzimam jedan gel i nastavljam, i dalje se dobro osećam. Negde posle 32km počinje polako da se pojavljuje bol u desnom kvadricepsu i u desnom kuku, pomišljam ”neće valjda sad” i naravno, hoće.

Nekako u tim momentima se pojavljuje i čuveni ” zid” ali on mi pada u drugi plan jer bol postaje toliko oštra i jaka da moram prestati sa trčanjem. Ostalo mi je još devet kilometara do kraja i bilo bi suludo sad odustati, sad kada su mi glikemije savršene i kad trčim memorijal Enzo Ferrari. Odlučujem da predaje nema i da moram nastaviti dalje, malo po malo. Do kraja sam malo više hodao i malo manje trčao ali za mene najbitnije-nisam odustao, ostao sam psihički jak i pored  sve torture koju sam prolazio. Ulazim u cilj sa vremenom 04.29.20, naravno zadovoljan. Svaki istrčani maraton je za mene velika pobeda zdravlja nad bolesti, radosti nad tugom.

Pred početak trke sam imao 85.5 kg a posle 81.4, znači smršao sam 4.1 kg za nepunih pet sati. Nikad više neću kupiti reebok patike, mnogo su tvrde i mislim da su one jedan od razloga zašto se povreda pojavila.

Ono što me možda najviše raduje jeste da sam uspeo održati glikemije kako treba i da problema sa inzulinskom pumpom nije bilo.

Ovo je moj prvi maraton za koga sam se hranio isključivo vegetarijanski i pokazao prijateljima i rodbini da i ”bez mesa može”.

Garmin Forerunner 405 me savršeno služio čitavu trku-par dana pre sam ”update-ovo” novi softver za njega i sada mnogo brže nalazi satelite a rešio sam i meni najveći problem-gašenje sata dok čekam u trening modu početak trke. Sad može da se namesti tako da se nikad ne isključuje sam.

Sezona iza mene je bila vrlo naporna i ni sam ne znam kako sam se uspeo organizovati da treniram pored svih obaveza koje imam. Koliko sam uspeo da treniram toliko sam i istrčao. Ali nisam odustao od borbe…

Što bi prokomentarisao moj kum Goran-” Nek si ti meni živ i zdrav a Ferrari ćeš osvojiti iduće godine”!

2 Comments

  1. Nino, oduševila me tvoja poruka, a sa srećom i ponosom sam je dočekao u Novom Sadu uz celu ekipu.

    Velika pobeda za tebe, i pored sveg što te je snašlo. Pravo iskustvo i nadam se da ima još ljudi koji trče uz problem sa kojim i ti živiš.

    Svaka čast! Ti si pravi heroj iz komšiluka!

  2. Nine svaka cast!!!Ti si heroj i uzor svima nama koji te puno volimo!!!Bravo!!!!

Leave a Reply

Your email address will not be published.

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

© 2014 POBEDI DIJABETES

Theme by Anders NorenUp ↑