1. Reciklažni maraton

Iako sam ove sezone već istrčao 14 maratona do završetka misije ”bar jedan maraton u svakom mesecu” ostao je još jedan-decembarski. Na moju sreću a verujem i svih onih koji su trčali u subotu prijatelji iz ARK Fruška Gora su povodom svog 4. rođendana napravili trku koja se sastojala od tri različite distance-5km, 21km i maratona.

Maraton je nazvan Reciklažni jer su se koristile medalje, brojevi i sve ono što je ostalo od pređašnjih trka koje su Fruškogorci održali. Sjajna ideja moram priznati! I ono što je još sjajnije-ovo je ne znam koja po redu novonastala trka u Srbiji. Svi su shvatili da za jedno lepo druženje i trčanje ne treba puno finansija, potrebno je malo organizacije i volje i eto osmeha na licima mnogih :) .

Vreme nam je s obzirom da je decembar išlo na ruku, nije bilo vetra a temperatura je bila oko nula stepeni. Ove godine sam već trčao maraton po hladnoći-bio je to Ljubljanski maraton gde nas je sve iznenadio sneg koji je pao noć pre.

Ovaj maraton ću pamtiti po dve stvari:

1. Od poslednjeg maratona koga sam trčao-Maraton oko Ade, koga je organizovao Plavi Krug nisam potrčao sveukupno 10km. Totalno sam ušao nespreman u trku ali se pokazalo da je u nogama ostalo još dosta rezerve tako da mi fizički nije teško palo. Puno obaveza oko maratona oko Ade i renoviranja delova kuće me jednostavno psihički i fizički iscrpelo i nisam imao nikakvu želju da trčim, moje telo je dalo znak i ja sam ga poslušao. Bez ikakvog kajanja i trunke krivice.

2. Još jednom sam se uverio koliko se ”maraton trči glavom a ne nogama” , imao sam strašnu krizu negde oko 18km, hteo sam da odustanem. Pojavila su se ona čuvena pitanja ”koji će mi ovo u životu” , ”dosta mi je 21km” i samo veliko iskustvo koje imam me nateralo da nastavim dalje. I neverovatno je šta se to dešava u meni a verujem i vama-te negativne misli su vrlo brzo prošle i postale pozitivne. Kakvi se to hemijski procesi odigravaju u ljudskom organizmu nikad mi neće biti jasno.

Trčalo se na keju pored Dunava, delom po betonskoj a delom po tartanskoj podlozi. Na okrepnim stanicama je deljen topli čaj koji je bio spas na toj hladnoći, iskusni Fruškogorci su vodili računa o bitnim detaljima, svaka čast, nema šta da se doda! Stajati pet sati na onoj hladnoći na okrepama i sudijskim mestima-za to imam samo reči pohvale. Neki su sedeli u toplom i visili na fejsu a neki su dali sve od sebe da nešto u svom gradu promene na bolje.

” Highlight” same trke su bile vruće krofne i jedna opuštena domaćinska atmosfera gde smo se svi onako smrznuti nagurali u jednu malu, toplu prostoriju u kojoj su se služile vruće krofne i čaj, moram priznati da nikad ništa ukusnije nisam jeo posle maratona :)

i štrudle sa makom koje napravila moja draga Valentina a koje su bile specijalno pravljene za našeg Miljurka i koje su pojedene u autu i nisu videle svetlost dana :)

To je ona atmosfera koja fali velikim svetskim maratonima, sve je tamo savršeno, perfektno ali nema dušu i mislim da je to ono što će privlačiti takmičare da na njih dolaze. Ja sve više volim ovakve maratone, oni veliki svetski mi nekako više ne leže-puno koštaju a o gužvi i stresu da se sve završi da ne pričam. Na ovim manjim se pokazuje ko je mentalno jak,  tu je prisutna lavovska borba sa samim sobom i zbog toga je ta pobeda meni mnogo draža.

Sjajno je i to što se u 2012. pojavila gomila malih trka i što se rekreativno trčanje podiglo na jedan viši nivo. I to nije kraj, u planu su nove još bolje i lepše trke.. A one će nadam se mnoge promeniti na bolje jer je sve više gojaznih i bolesnih u Srbiji. Ali to je tema za neki novi članak..

Na ovom maratonu sam nosio senzor koji kontinualno meri glikemije i on se nije otkačio sa kože a sve je to uspelo zbog novog tipa flastera koji sam nabavio iz Austrije uz pomoć mog prijatelja Ivana Blažeka- Nitra. Ovako je izgledao flaster posle maratona, gotovo da nije mrdnuo, a skoro uvek se odlepi.

Ali ajde kad spominjem promenu na bolje da spomenem da je polumaraton-verovatno svoj prvi istrčao i Ivan Zeljković, ” Zeka Milioner”. Jedva sam ga prepoznao koliko se promenio na bolje i koliko je smršao. Znam da mu nije bilo lako doći do ove pozicije i eto primera da se može kad se hoće!!

I eto nekako razmišljam; završila se i ta sezona 2012, istrčao sam 15 maratona i pomerio granice kada je život sa dijabetesom u pitanju. A srećan sam jer nisam sam, sve nas je više, svuda po svetu. I primećujem da se svest i odnos društva prema osobama obolelim od dijabetesa menja na bolje. I to je najveća nagrada za sve ovo zašto se svi zajedno zalažemo.

2013? Videćemo..pre svega odmor, povratak u planine..bez planova, jer tako je najbolje…

Rezultati Reciklažnog maratona