1. Peščarski maraton-another one bite the dust!

Današnji maraton mi je još jednom potvrdio da je svaki onaj broj koga stavljam na zid moje sobe jedna mala životna lekcija iz koje izlazim kao pobednik i u kojoj naučim nešto novo.

Ovaj maraton je nastao kao nastavak Pančevačkog maratona, kao jedan od pokušaja da se poveća broj maratona u Srbiji u letnjem periodu. Za razliku od Pančevačkog koji se održavao u gradu i u večernjim časovima po ravnoj tartan stazi ovaj je bio totalno suprotno-održavao se u prirodi daleko od gradova, startovao je u ranim jutarnjim časovima i bio je sve samo ne ravničarski. Želeo sam da probamo nešto novo na ovim prostorima, malo su nam dosadili asfalt i beton, trčanje po peščari je obećavalo dobru zabavu. A nje je bilo, čak i previše!

Deliblatska peščara- dragulj prirode zapostavljen u odnosu na neke druge a lako pristupačan i blizu Beogradu. Sjajno područje za bavljenje sportom, daleko od urbanih sredina i velikih zagađivača. Za Omladinsko naselje Čardak malo ljudi zna a upravo ono pruža odlične i veoma povoljne uslove za održavanje ovakvih događaja. U sklopu njega postoje pansioni sa sobama koji mogu da prime dosta ljudi, restoran, sportski tereni a svuda okolo se pružaju markirane staze kojima se može pešačiti, trčati, voziti bicikla.

Većina takmičara je prespavala u njima i meni je veoma drago zbog toga, jer ja želim da ovi događaji budu sadržajniji, svi smo u nekim svakodnevnim jurcanjima i ovo trebaju da budu vikendi kada se opuštamo i odmaramo od svega. Nije trčanje jedino što nas povezuje, ima tu puno drugih, jednako lepih stvari.

Za trčanje smo izabrali markiranu stazu koja nosi naziv Eko staza i čija dužina iznosi 3km. Taman dovoljno da se napravi jedna okrepna stanica i da niko nema potrebe da nosi vodu sa sobom a da kroz tu stazu ”oseti” peščaru i da se vrati kući pun utisaka. Na slici označena zelenim krugovima,

.

Na moje veliko zadovoljstvo su na maratonu  pored mojih stalnih maratonskih saboraca učestvovali i Drago Boroja koji trčao danas svoj 193 maraton i Drago Knežević koji je trčao svoj 103 maraton.

Pored njih tu je bio i Miloje Andrić tkzv. ”deda Miloje”, 81-godišnjak koji je uspešno završio trku. Imali smo veliku obavezu da ga pazimo ali na sreću nije bilo nikakvih problema s njim.

Staza je bila markirana ali smo se odlučili da prvi krug ja povedem i da jednim laganim tempom svi upoznaju stazu. A staza je bila veoma interesantna i u isto vreme veoma zahtevna, prava peščara u malom.

Kada sam tražio stazu kojom bi smo trčali hteo sam da se jedan deo trči po dubokom pesku, da maratonci upoznaju jednu novu podlogu za trčanje.

A ta podloga je svima a čini mi se meni najviše zadala velike probleme. Pesak je toliko sitan i toliko ga ima svuda po stazi i ulazi u patike sa svih strana i stvara momenat da vam noga i čarape klize a samim tim jače nabijate prste i eto žuljeva i bolova. Ja sam imao takve bolove kakve nikad nisam osetio i hteo sam da odustanem. Svaki korak mi je bio kao da mi neko zabija igle pod nokte. Ipak sam ja dijabetičar i kompikacije sa nožnim prstima mi ne trebaju. ALI, ne predaje se Nino tako lako :) Pa nisam na olimpijadi pa da odustanem :), nije bitno koji ćeš završiti sve dok iz te trke izlaziš kao pobednik!

Zbog svega toga zadnjih pet krugova sam šetao, moralnu podršku mi je pravila doktorka Vera koja je bila sa mnom. Pri prolasku pored okrepne stanice obavezna stvar je bila da se skinu patike i čarape i sav pesak istrese napolje i to je držalo nekih 1-1.5km. Menjao sam i čarape, čistio noge ali ništa nije pomagalo.

Ne vredi, da patike valjaju za pesak i beduini bi ih nosili :).

U tom bolnom ritmu završavam maraton, vreme 06:46:04. Ubedljivo najsporiji i najbolniji maraton koji sam otrčao. Ovo trčanje po peščari je veliko, veliko iskustvo za sve nas. Mene je pesak jednostano porazio, džabe mi je bio sav trening koji sam imao u nogama kad sam imao jake bolove u prstima. Medalju koju sam napravio za ovaj maraton je baš trebalo zaslužiti a drago mi je da su je svi dobili jer je svih 15 takmičara završili maraton.

To je ona priča da se svaki maraton piše sa velikim M jer nikad ne znaš šta se može desiti za tih 42.195km. Uđeš kao super spreman da istrčiš maraton i onda te jedan običan pesak baci na kolena.

Na našim maratonima je domaćinska okrepa sa štrudlama i pitama postala uobičajena stvar, pa nismo mi Beogradski maraton pa da imamo samo vodu :)

Ali kad saberem sve šta se izdešavalo od jučerašnjeg popodneva utisci su više nego pozitivni, želja da ovo ne bude maraton tipa dođem-trčim-pobegnem je ispunjena. Žao mi je što svi nisu spavali na Čardaku i što neke drage osobe nisu mogle da dođu ali biće prilika.

Serija malih ali lepih maratona je započeta. I ako se ponove sledeće godine nećemo dozvoliti da nam ih neko uništi, moraće da ostanu kvalitetne male trke u kojima je svaki takmičar bitan i koga ćemo čekati na cilju i čitavih osam sati baš kao što smo danas deda Miloja. Previše je loših trka u Srbiji i nekako moramo naći načina da tu seriju prekinemo i ja sam ubeđen da se laganim ali sigurnim koracima ta situacija menja…

Rezultati:

Vidimo se u Koceljevi 30-og septembra….