Deset puta počinjem rečenicu i brišem istu, ne znam odakle bih počeo ali znam sigurno da neću pričati o još jednom istrčanom maratonu. Reći ću samo da je sve bilo dobro i ništa više. Želim da pričam o onoj istinskoj sreći i radosti koju osećam posle ovog vikenda a to isto sam osećao i prošle godine.
Još od prošle godine se dogovaram sa Saletom Antićem da biciklama napadnemo Divčibare. Za mene lično koji stalno ” vozim ravnicu” penjanje na 1000m je predstavljalo veliki izazov. U ponedeljak su se ispunili svi uslovi i akcija je uspešno završena!
Često dobijam mailove od mladih dijabetičara sa pitanjima vezanim za tetoviranje. Mnogi od njih su u nedoumici da li smeju da se tetoviraju.
Ako bih trebao da odgovorim kratko i jasno to bi bilo-DA, SMEJU!!
Znao sam da će mi biti vruće u Supermenovom odelu ali da ću maltene doživeti toplotni udar negde oko 21km to nisam očekivao. Bilo je izuzetno teško u drugom delu ali ovako navijanje, zezanje i druženje sa fantastičnim ljudima neću zaboraviti nikad.
Veroljuba Zmijanca sam prvi put upoznao na Novosadskom polumaratonu pre par godina. Ja sam tada već startovao sa blogom Pobedidijabetes i porukom da se sa dijabetesom može normalno živeti i da smo ograničeni samo ako mi to tako želimo. Veroljub ima astmu od malih nogu i na neki način motivisan mojim primerom hteo je nešto da promeni na bolje i vlastitim primerom to pokaže-odlučio je da istrči maraton. Nisam ni sumnjao da će uspeti, završio je Beogradski maraton 2009 godine i tako postao prvi maratonac u Srbiji sa astmom.
